Album „Beskrajna staza” Mahse Vahdat i Džoškuna Karademira

Ovi umetnici našli su inspiraciju u poeziji Persije i Anadolije, oživevši snažnu duhovnost ovih prostora koju prate priče, pesme, melodije i slike, objedinjene u stvaralaštvu pesnika Rumija i Junusa Emrea, ali i stvaralaštvu norveškog slikara Emanuela Vigelanda. Turska i iranska kultura i estetika su izuzetno povezane, a ta povezanost se reflektuje u tonalitetima, metaforama i poetskim izrazima koji odgovaraju meditativnim pesmama koje obiluju na ovom albumu. Neobični susret umetnika iz različitih podneblja i epoha Mahsa Vahdat i Džoškun Karademir ostvarili su rezoniranjem reči i tonova Persije i Turske unutar zidina Vigelandovog veličanstvenog muzeja u Oslu, u kojem eho može da traje i do četrnaest sekundi.

Mahsa Vahdat je rođena u Teheranu 1973. godine i još kao devojčica je počela da uči klavir i klasičnu persijsku vokalnu muziku. U rodnom gradu je završila muzičku akademiju, a potom je započela solističku karijeru. Godine 1979. Ajatolah Homeini je dekretom zabranio solističke nastupe pevačica u javnosti, osim u slučajevima kada su deo hora ili pratnje muškom glasu, i kada je publika sastavljena isključivo od žena. Zbog toga je Mahsa Vahdat svoju karijeru gradila na festivalima u Evropi, Aziji i Americi.

Ova umetnica daje novu dimenziju i energiju pesmama iz korpusa persijske klasične muzike koje izvode žene. Njene pesme donose slušaocima male priče, ljubavne vragolije i melanholične vinjete uz delikatnu pratnju neja ili nekog žičanog instrumenta.

Na albumu Beskrajna staza sudelovali su i Ozer Ozel - bubanj, Omer Arslan - udaraljke i Mahdi Teimori - nej. Džoškun Karademir svira saz i turski kopuz, vrstu drevnog žičanog instrumenta iz centralne Azije, koji pripada porodici lauta.

Urednica emisije Marija Vuković