Umetnost interpretacije

Kubelik, kao jedan od najznačajnijih svetskih i najpoznatiji češki dirigent XX veka, bio je veliki zastupnik i izvođač muzike nastale u njegovoj rodnoj zemlji. Iako je Češku napustio posle Drugog svetskog rata i dolaska komunista na vlast 1948. godine, uz obrazloženje da je preživeo jedan tiranski, nacistički režim i da ne želi iz principa da živi u drugom totalitarnom sistemu. Za vreme rata bio je na čelu Češke filharmonije, ali je između ostalog odbijao da diriguje Vagnera tokom okupacije i bio je pod prismotrom Gestapa. Posle završetka rata osnovao je festival Praško proleće na koji će se vratiti tek posle pada komunizma u Češkoj. U godinama koje je proveo na zapadu, Kubelik je držao važne dirigentske pozicije kao šef-dirigent Čikaškog simfonijskog orkestra, potom kao muzički direktor Kraljevske opere Kovent garden i na kraju kao šef-dirignet Simfonijskog orkestra Bavarskog radija sa kojim je ostvario svoje najveće uspehe. Godine 1985, Kubelik se povukao sa scene zbog zdravstevnih problema, ali se 1990. vratio na pozornicu kako bi dirigovao Češkom filharmonijom na Praškom proleću, kada je muzičarima rekao da su mu dali zvuk za kakvim je tragao celog života sa orkestrima širom sveta.

Kubelikov repertoar je bio širok i impozantan, te ne čudi da je realizovao brojne diskografske zapise. Među njima se izdvajaju dela čeških autora, ali i kompletan ciklus Malerovih simfonija snimljen između 1967. i 1971. godine. Njegove interpretacije Malera su ostavile veliki uticaj na potonje generacije dirigenata i muzičara, poput Sajmona Retla ili Danijela Barenbojma koji je izjavio: „Uvek sam mislio da nešto nedostaje kod Malera dok nisam čuo Kubelika. Ima toliko toga da se otkrije u ovim delima pored preovlađujućeg ekstrovertnog uzbuđenja i to je Kubelik pokazao.”

Njegova promišljena, ali proživeljena čitanja partitura dolaze do izražaja i u izvođenju Azrael simfonije Jozefa Suka – vrhunca opusa ovog češkog kompozitora koja je posvećena sećanju na kompozitorovog učitelja i tasta Antonjina Dvoržaka, ali i na njegovu suprugu Otiliju Sukovu koja je umrla 1905. godine kada delo nastaje.

Katakad nazivan i ’pesnikom dirigovanja’ Kubelik je imao izuzetnu kontrolu nad svim aspektima orkestarskog zvuka čime je stvarao neverovatno ekspresivne, a opet suptilne zvučne slike. Kada se tome doda Kubelikova imaginacija, emotivno ispunjena i iskrena Sukova muzika u njegovim rukama postaje živa, ubedljiva i ni malo sentimentalna, već nas ubeđuje u svoju afektivnu angažovanost posvećene muzike tugovanja.

Urednica Ksenija Stevanović