Nova diskografija – „Violončelo u ratno doba“

Poslednjih godina objavljen je realtivno veliki broj izdanja koja su na neki način referirala na Prvi svetski rat i muziku tog doba, ali je ovo izdanje verovatno najoriginalnije, i to pre svega zbog instrumenata koji su korišćeni tokom snimanja.

Naime, Sonate za violončelo Kloda Debisija, Frenka Bridža i Gabrijela Forea - dobro poznata i često izvođena dela nastala u periodu od 1914. do 1918. godine, kao i Tri komada Antona Veberna, Iserlis je na ovom snimku odsvirao na svom sjajnom Stradivarijusovom instrumentu - Markiz de Korberon iz 1726. godine. Međutim, završna četiri komada: stav Labud iz Karnevala životinja Kamija Sen Sansa, Jerusalim Hjuberta Perija, Neka ognjišta nastave da gore Ajvora Novela i Bože spasi kralja anonimnog autora, Iserlis je odsvirao na takozvanom „rovovskom čelu". U pitanju je portabilni, sklopivi instrument izgrađen negde oko 1900. godine, koji je u trenutku kada je nastao bio poznat i kao „izletničko violončelo", jer je bio korišćen na izletima, na otvorenom.

U ratno vreme, ovaj instrument se pokazao veoma pogodnim za sviranje u rovovima, jer su unutar četvrtaste rezonantne kutije mogli da se upakuju vrat, most, hvatnik i ostali segmenti instrumenta. Iskusnim violončelistima nije trebalo puno vremena da ga sastave, a kako bi pravilno naštimovali ovaj instrument, postojala je mala rupica na žabici gudala, kroz koju bi duvanjem mogli da proizvedu ton „a".

Instrument koji Iserlis koristi na ovom snimku je istorijski primerak rovovskog violončela jer je pripadao vojniku Haroldu Trigsu, koji je služio na frontu kod Ipra i koji je na njemu svirao kako bi razonodio svoje saborce. Kada je Trigs zarobljen, njegov instrument je dugo bio izgubljen, ali mu je vraćen 1962. godine, pred kraj njegovog života. Iserlis je očigledno bio očaran „stidljivim, mekanim tonom", i „povučenošću" zvuka, ovog violončela, koje je njegovoj interpretaciji pružilo svojevrsnu nežnost i slatkoću.

Urednica emisije: Ivana Neimarević