Aleksandar Milosavljević: Pozorišne aktuelnosti

Suštinu svojevremene subverzivnosti slavne drame Ljubomira Simovića Čudo u Šarganu čini fino nijansirani (neskladni) odnos između sfere takozvane životne realnosti, s jedne strane, i javno proklamovanog (privida) blagostanja i prosperiteta nekadašnje socijalističke Jugoslavije, s druge strane. Reditelj Marko Torlaković u novoj inscenaciji Čuda u Šarganu pokušava da reaktuelizuje Simovićev komad i prilagodi ga okolnostima ove naše svakodnevice. „Srećom, on aktuelizaciju ne traži u odveć krupim adaptacijama same suštine piščevog poetskog izraza, pa ni u smelim i (eventualno) neprimerenim rediteljskim intervencijama, no u više ili manje decentnim izmenama koje neće bitnije uticati na temeljne Simovićeve ideje. Već na samom početku Torlaković nam, uz promišljenu pomoć scenografkinje Marije Kalabić, pokazuje da njegov „Šargan" više nije neprovetravana beogradska periferijska kafana sa izlizanim drvenim šankom, kariranim stoljnacima, plehanim pikslama i nesnosnim smradom dinstanog luka. Sada je to, naime, kiosk čija se vlasnica, eto, prilagodila normama savremenog marketinga, te ide u susret svojim mušterijama, umesto da ih pasivno čeka na nepromenjivoj adresi. Pokazaće se, međutim, da se ovde ne radi u marketingu i drugačijem, fleksibilnijem menadžmentu, nego o posledicama rapidnog osiromašenja, o sve skromnijim moćima ugostiteljke Ikonije, koja i kada više ne poseduje vlastiti „stacionarni" lokal, mušterijama nudi isti asortiman pića i jela. I pojam mobilnosti ove ugostiteljske radnje treba shvatiti uslovno, budući da „Šargan" svoje usluge (koje, videćemo, nisu samo hrana i piće) nudi klijenteli koju, kao i kod Simovića, čini ista vrsta marginalaca - razne vrste gubitnika (danas bismo rekli luzera), dođoši mukom naterani da sreću potraže u prestonici, najjeftinije prostitutke, zgubidani neodređenih profesija, sitni kriminalci tek povremeno na slobodi, skitnice u prolazu, propali političari ... No, sada svi oni više nisu izgubljeni u lavirintima socijalističkog samoupravljanja, nego ove naše večne tranzicije, uslovljene besprizornim neoliberalnim kôdom i beskrupuloznošću vlasti", piše Aleksandar Milosavljević i ocenjuje: „Somborsko Narodno pozorište je ovom inscenacijom Simovićevog Čuda u Šarganu dobilo siguran repertoarski adut koji će nesumnjivo donositi zaradu na blagajni, ali i predstavu koja će zaintrigirati kritičare i selektore ovdašnjih teatarskih festivala".

Urednica ciklusa Tanja Mijović.