Imaginarni pejzaži

U svom uvodnom eseju Amini objašnjava ovu 'zbirku' kao pokušaj da se izađe izvan zadatog okvira zapadne interpretacije Irana koji je uvek politički i vezan za kontekst bliskoistočnih sukoba i previranja. Kako to ovaj umetnik kaže „pristrasni pristup uvek stavlja dela umetnika u vezu sa skučenim konceptom političkog zaleđa. Stoga se samo šačica umetnika koja pristupa nekim pitanjima sa dovoljno preterivanja, smatra vrednim pomena i davanjem medijskog prostora". Ipak, Amini je svestan da politička i svaka druga svakodnevica u Iranu ima uticaj na njihove stvaralačke poetike. U tom smislu ono što je interesantno jeste 'savremenost' njihovog izraza. Numere koje emitujemo večeras ne poseduju ništa ili vrlo malo od orijentalističkih očekivanja, lokalne boje, svega onoga što zapadno uho prepoznaje kao 'iransko'. Pritom, umetnici koje ćete čuti se ne oslanjaju ni na bogatu i vekovnu tradiciju iranske klasične muzike. Takođe, njihov krajnje savremeni, ultrazpadni elektronski zvuk, samim zvaničnicima u Iranu izgleda kao začudna niša, tako da državna podrška za ovaku vrstu muzike ne postoji. Ipak, treba razumeti da ovaj tehnički i produkcioni nivo svedoči takođe i o Iranu kao jednoj od temeljnih i velikih svetskih kultura, što se prečesto zaboravlja unutar orijentalističkog diskursa o neevropskim zemljama, posebno iz takozvanog bliskoistočnog kruga. Kako to Amini kaže - „umetnici predstavljeni na ovoj kompilaciji stvaraju muzički jezik kao deo života", u eksperimentalnu gestu spram njihove zbilje, ali i naše. Otuda i naziv Neprisustvo, kao označitelj drugačije forme kutlurnog i političkog otpora udarcima mejnstrima.

Urednica Ksenija Stevanović.