Muzej zvuka

Ovaj klavijaturni instrument, koji je nakratko bio popularan u 18. veka, poseduje sličnosti i sa čembalom i sa klavirom. Najčešće poseduje klavijaturu sa opsegom od pet oktava, kao i žice koje proizvode zvuk aktiviranjem tangentnog mehanizma. Prvi pomen ovakvog načina proizvodnje zvuka potiče još iz 1440. godine kada je Arno de Cvole opisao jedan takav instrument. Ipak prvi klavijaturni instrument sa tangentnim mehanizmom je 1705. godine sagradio Pantaleon Hebenštrajt - te se zato u Francuskoj i Nemačkoj često naziva i „pantaleon", dok se u Nemačkoj naziva i „tangentenfligel", a u Italiji „čembalo anđeliko" .

Jedan od razloga pojave ovog instrumenta je bio pokušaj da se nadomesti nedostatak dinamičkog senčenja na čembalu. Pomenuti tangentni mehanizam, kojim su žice udarane odozdo pomoću drvenih ili metalnih „tangenti" koje bi se odmah povlačile, dozvoljavao je žicama da slobodno vibriraju, što je više odgovaralo novom stilu u muzici, koji je zahtevao više ekspresivnosti i intenziteta nego što je čembalo moglo da pruži. Krajnji rezultat je bio zvuk koji je kombinovao odlike čembala i klavira - dok su viši tonovi imali kakarteristike zvuka proizvedenog na klaviru, basovske deonice su nalikovale čembalu.

Ipak, popularnost tangentnog klavira je bila kratkotrajna i nevelik broj kompozicija je bio komponovan baš za ovaj instrument. Jedan od retkih autora koji je pisao dela imajući na umu upravo ekspresivni potencijal tangentnog klavira bio je Karl Filip Emanuel Bah, čiji zvuk, prema mišljenju pijaniste Alekseja Ljubimova, „odgovara uvek promenljivom temperamentu njegove muzike... sa retoričkom raznovrsnošću, melanholijom i humorom, njenim paradoksalnim harmonskim efektima i individualnim ritmovima".

Urednica Ivana Neimarević