Milanko Govedarica: Kontraproduktivnost neograničenog humanizma

Svoje izlaganje Milanko Govedarica započinje dobro poznatom izrekom da i put u pakao može biti popločan dobrim namerama i zaoštrava ovu tvrdnju, tako što pokazuje kako neograničene i preterane humanističke aspiracije po pravilu izazivaju suprotne efekte, to jest štetno deluju na ljudsko biće. Preispitujući humanizam, autor zastupa tezu da je maksimalistički ili neograničeni humanizam - kao čovekovo neobuzdano veličanje samoga sebe i precenjivanje vlastitih moći i vrednosti - ontološki neopravdan, zato što ljudska bića po svojoj suštini nisu sposobna da budu tvorci i gospodari sveta, pa čak ni gazde u sopstvenim kućama. Jedan od argumenata u prilog ovoj tezi je i to što se razobručeni humanizam nalazi u osnovi neostvarivog i ekološki štetnog projekta potpunog tehničkog pokoravanja sveta. Takođe, ovakvom tipu humanizma svojstvena je ideološka funkcija političke homogenizacije većine pripadnika konkretnog društva ili međunarodne zajednice u celini, a sve u cilju ostvarivanja interesa vladajuće manjine.

U ovom izlaganju Milanko Govedarica nastoji da pruži određeni doprinos ne antihumanizmu, nego redefinisanju humanizma, odbacivanju njegovih ekstremnih oblika i promovisanju pozicije ograničenog humanizma, koji podrazumeva vrednosnu orijentaciju ka prevazilaženju ljudske nadmenosti, pronalaženje mere u ambicijama i mirenje sa vlastitim granicama, te odnos prema svetu ne kao prema nečemu što treba savladati i nad čime treba gospodariti, već kao prema nečemu što nas prevazilazi, što treba čuvati i čemu treba služiti.

Sledećeg petka, 13. oktobra, nastavićemo emitovanje zvučnih zapisa sa ovog naučnog skupa.

Ciklus uređuju Tanja Mijović i Predrag Šarčević.