Aleksandar Milosavljević: Pozorišne aktuelnosti

Prvog dana 51. BITEF-a, u okviru Prologa, odigrana je predstava Kvizola čije originalno trajanja iznosi 24 časa, ali je u Beogradu izvedena skraćena verzija od šest sati. Kvizola je prikazana i kao omaž reditelju Timu Ečelsu, ali i kao potvrda snažnog argumenta u prilog tezi selektora Ivana Medenice da u našem vremenu pozorište postaje ne samo provokativno nego i subverzivno uvek kada se analizom sveta oko nas bavi u dugim scenskim formama. Predstava je realizovana kroz seriju dijaloga po dvoje aktera koji se tokom trajanja predstave smenjuju, ali ta situacija nije ni jednostavna ni jednodimenzionalna i menja se i razvija tako što se tonom i stavom ispitivača, ali na isti način i istim sredstvima ispitanika, otvaraju prostori za asocijacije i produbljivanje značenja teksta predstave. Scena za Kvizolu je mala i oskudno opremljena, svedena je na nekoliko stolica, sa publikom koja je maltene pomešana sa glumcima čija šminka ukazuje na to da oni tumače likove klovnova. U tom kontekstu vreme trajanja predstave postaje jedan od elemenata na osnovu kojeg reditelj postepeno gradi atmosferu velikog, praktično bezgraničnog šoua koji perfidno razara intimu, poigrava se prirodnim psihološkim procesima, smešta svekoliko znanje i opštu informisanost u polje grandiozne zabave, a kviz kao popularni televizijski format pretvara u inkviziciju.

* * *

Predstavom Olimp: u slavu kulta tragedije Jan Fabr pred publiku iznosi priče iz drevnih vremena: o čovekovom otkriću sebe samog, vlastite ljudskosti, o suočavanju sa smrću, strahu i potrebi da se sporazume sa bogovima, o žudnji za vlašću i izazovima koje vlast podrazumeva, izdaji, zločinu, razočaranju, nadi, pa i smrti bogova, o ljubavi, ljubomori... Sve te priče u isti mah prepoznajemo i kao scensku interpretaciju mitova, ali i kao teme koje nas i dalje neraskidivo vežu za doba kada je nastala naša civilizacija. Bez obzira na to što predstava traje 24 sata, nju nije teško gledati; naprotiv, gledalac se brzo i lako prepušta sopstvenim asocijacijama iniciranim, vođenim i usmeravanim teatarskom zavodljivošću prizora koja je ostvarena specifičnim likovno-koreografskim rešenjima. Dionisov prolog i njegov zavet da će čovečanstvo večno da ga slavi kroz pomahnitali, iracionalni ples, kod Fabera postaju ne samo osnova za posvetu teatru, nego i nit koja će povezati faze kroz koje predstava prolazi. Vremenom, kako se predstava bude razvijala, svetkovine u Dionisovu slavu i priča o nastanku sveta dobijaće obrise Homerovih epova i, logično, slavnih antičkih tragedija. Njih ćemo razumeti i kao direktan odraz, ali i naličje iracionalnosti koju baštinimo od Dionisa, a svaka nova scena bahanalija u predstavi kao da će biti novi (unutrašnji) podsticaj za rađanje novog toka teatarskog putovanja, zaključuje Aleksandar Milosavljević.

Urednica ciklusa Tanja Mijović.