Bob Dilan: Tarantula

„...Tarantula je knjiga koja se bavi isključivo sama sobom i govori isključivo o sebi samoj. To je spontani nadrealistički iskaz ispisan tehnikom toka svesti, naglašeno egzibicionistička jezička igrarija u kojoj, pre bilo kakvih smislenih asocijacija i racionalnih razjašnjenja, treba tražiti muziku i ritam. Dilanov svet je muzika; njegove reči, i kad nisu otpevane, na slušaoca ili čitaoca deluju pre svega na nekom iracionalnom, instinktivnom nivou.

Tarantula je pisana sa sasvim očitom namerom da se izdigne iznad svih rutinskih i konvencionalnih načina komunikacije autora sa čitaocem - i uz svesno preuzet rizik od gubitka svake komunikacije. I dok se Džojsovo delo ponajviše bavi tokom podsvesti protagonista, Dilanovo nastoji da dočara muziku podsvesti - njegove vlastite, ali i podsvesti svakog od nas. Taj nivo, nivo podsvesti, možda je jedino pravo polazište za čitanje Tarantule. Ovo delo, sasvim izvesno, ne predstavlja neuspeli pokušaj unošenja reda u haos, već uspešno dočaranu sliku haosa - zavodljivog haosa kreativnog uma, koji ume da bude zastrašujuće brutalan i amoralno sablažnjiv, ali i neodoljivo duhovit i dirljivo nežan. To je svet u kome čitalac i sam postaje lik iz Dilanove pesme, neko ko „zna da se nešto događa, ali ne zna šta je to". I već nakon nekoliko stranica shvata da i ne mora da zna: ovo delo ne treba odgonetati, niti ga treba „razumeti" u bilo kom uobičajenom smislu te reči. Treba ga čitati naglas, bez agresivnog učitavanja i štreberskog traženja smisla. Ono nešto neuhvatljivo što ostane posle takvog čitanja, to je muzika. A ona je, srećom, izvan i iznad svakog razuma..." (Zoran Paunović)

Tekst čita Marica Milčanović.
Urednica Olivera Nušić.