Igor Cvejić: Kant o intencionalnosti osećaja

Još kada je prvi put izložio svoje objašnjenje osećaja, Kant je bio kritikovan da osećaje lišava njihovog intencionalnog karaktera. Ključni argument kritičara oslanjao se na Kantovu tvrdnju da su osećaji naprosto subjektivna stanja i da nam ne govore ništa o objektu. Iako je danas Pol Gajer jedan od vodećih zastupnika ove teze, Igor Cvejić će u ovom izlaganju nastojati da odbrani stanovište da Kanta treba smatrati zagovornikom sui generis intencionalnsti osećaja.

Dve glavne savremene interpretacije Kantovog shvatanja osećaja zadovoljstva i nezadovoljstva počivaju na pretpostavci da Kant objašnjava osećaj ili kao nerazuman oset, posledicu neke predstave (Gajer), ili kao „predstavu o", predstavu drugog reda (Rejčel Zaker). Na osnovu Kantovih tekstova i glavnih knjiga, Igor Cvejić zastupa stav da osećaj u Kantovim radovima treba razumeti kao ispoljavanje kauzalne sile neke predstave usmerene ka tome da se njeno stanje predstavljanja održi ili odbaci. Prema tome, osećaj se može objasniti kao kompleksno fenomenološko stanje koje se sastoji od dve komponente: kognitivne - predstave (oseta, opažaja ili pojma) koja sama nije osećaj; i kauzalne - ispoljavanja njene kauzalne sile. Ovakva interpretacija pruža bar dve prednosti u pogledu na problem intencionalnosti osećaja: prva je da se može govoriti o mnogo intimnijoj vezi osećaja i relevantnih kognitivnih stanja; i druga, da uprkos tome što osećaji u strogom smislu reči nemaju karakter da su o nečemu, možemo da govorimo o specifičnoj, sui generis, usmerenosti osećaja. Cvejić takođe smatra da ovakvo čitanje Kanta može da doprinese savremenim debatama o afektivnoj intencionalnosti sui generis, koju zagovaraju autori kao što su Jan Slabi, Benet Helm, Piter Goldi i drugi.

Urednica emisije Tanja Mijović.