Vladimir Gvozden: Zebald, Gegen-Denkmal i granice čega?

Ako se filozofija shvati kao kretanje od nihilističke pozicije ka afirmativnoj poziciji, gde ćemo, unutar tog kretanja, postaviti iskustvo Holokausta: na početak, u sredinu ili možda na kraj? I gde je u tom postavljanju mesto umetnosti? Da li je ona oblik prevladavanja stvarnosti logora? Ili je ona uvek korak unazad? Ili pak proročanstvo? Da li se danas, kad ima sve manje svedoka Aušvica i kad se govori o „učinku Holokausta" ili o postsećanju, čak i postistini, menja i naš odnos prema prošlosti?, pitanja su koja u svom izlaganju postavlja Vladimir Gvozden. Autor ističe da je kao i niz drugih pisaca visokog modernizma i postmodernizma, V. G. Zebald bio opsednut retorikom faktografskog i fikcionalnog pisanja, statusom dokumenata, granicama istoriografskog diskursa i, iznad svega, problemom zasnovanosti etičkog angažmana književnosti. Zebald snažno oseća problem koji su osetili i drugi pisci, a koji bi se mogao svesti na pitanje kako pričati o svemu tome, a ne biti banalan.

„Kao što ubedljivo svedoči retorika romana o Žaku Austerlicu, ova literatura je deo šireg poduhvata da saslušamo preživele, pre nego što oni zauvek iščeznu, da povratimo njihove priče dok još možemo da ih slušamo - jer ćemo se tako možda, uprkos komemorativnim činovima, vratiti nama samima, kako nastoji da pokaže znameniti protivspomenik (Gegen-Denkmal) kojeg su 1986. postavili u Hamburgu konceptualni umetnici Johen i Ester Gerc. Ako kažemo da je Holokaust granično iskustvo, postavlja se pitanje o kojim granicama govorimo, o granicama čega govorimo i kako uopšte o tome govorimo", ističe Vladimir Gvozden.

Urednica Olivera Nušić.