Iz rukopisa – Neven Vulić: Nježna stvorenja

Otvara se novi roman Nevena Vulića čudesnom „slikom bez slike": „Ipak, promatrao sam s ushitom te životinje, kako instinkti pulsiraju u njima, kako se mišići naprežu, a zjenice prije skoka šire, misleći kako su divne, gipke, veličanstvene. Nisam u njima prepoznavao usamljene i izgubljene živote, nisam vidio kako su im tijela svakom godinom sve bolnija, do konačnog poraza, dok posredstvom neke nesreće ne umru. Divio sam se njihovim kratkotrajnim trzajima na pragu rasapa i nestajanja, kako u grču visoko skaču ne bi li što više osvijetlili tamu oko sebe, i do samoga kraja ne prestaju bjesnjeti, jer u pokretu je život, u kretanju je spas."

Nije važno o kojim i kakvim je životinjama reč. Najzad, da li je uopšte reč o životinjama, iako pisac kaže „životinje"? Po svemu što sledi, te bi životinje mogli biti upravo ljudi, junaci sjajnog Vulićevog romana koji idu ljudskim putevima, hode naizgled prepoznatljivim stazama, a da se to njihovo kretanje, strogo uzev, ne razlikuje previše od kretanja ovih životinja koje nisu životinje, od tog kretanja koje kao da ne služi ničemu drugom do da „osvetli tamu oko sebe". Tumaraju Vulićevi junaci nekim prostorima koji su čas izvan njih - po nekim sobama i nekim ulicama - čas unutar njih, a da se između tih tumaranja, opet, ne da uočiti sasvim jasna razlika. Mladi ljudi su toliko mladi da, gonjeni sopstvenom mladošću, i ne znaju baš tačno kuda idu, tako da su pitanja i dileme koje postavljaju tek neka vrsta petlje, ili raskrsnice, trenutak odluke iza kojeg se kriju novi izazovi i nove petlje. Oni malo manje mladi znaju kuda su se uputili, ili barem veruju da znaju, sve dok ne postave pitanje o sopstvenom kretanju, kada se naglo pomešaju perspektive, kada prošlost nahrupi u sadašnjost, a sadašnjost se raspe u bezbroj krhotina bez reda i smisla.

Vulić piše neužurbano, rečenicom sigurnom i dinamičnom. Stil mu je zgusnut i direktan, a atmosfera se, u zavisnosti od promene jezičkih registara, menja od zasićene do prozirne, od atmosfere iščekivanja i napetosti, do mirnih perioda kada se oluja oseća izdaleka, kao najava koja će se, možda, ispuniti, ali možda i ne.

Čita Aleksandar Božović
Urednik Ivan Milenković.