Antonio Gramši: Politički spisi

Ako se veličina nekog filozofa meri i po tome što je, između ostalog, sve življi, prisutniji i savremeniji kako vreme prolazi, onda je Antonio Gramši (1891–1937) nesumnjivo velik filozof. Jer, to što Gramši doživljava renesansu poslednjih godina, i to ne samo u Italiji, posledica je kako stanja u svetu, tako i njegove neuporedive lucidnosti.

O kakvom je misliocu reč svedoče i Gramšijevi mladalački politički spisi iz 1917. i 1918. godine, dakle iz vremena ogromnog vrenja u Evropi i u osvit najveće evropske katastrofe do tada. Levičar koji se ne prepušta olako obećanoj brzini, strastan filozof, sjajan pisac i, ne na poslednjem mestu, hrabar čovek, Gramši vreme u kojem živi posmatra sa zastrašujućom lucidnošću, pokazujući da velika filozofija, dakle ona filozofija koja će da nadživi trenutak u kojem nastaje, uvek mora da zahvati upravo sopstveno vreme.

Briljantan spis „Ravnodušni" počinje upravo gramšijevski, kao udarac manjem: „Mrzim ravnodušne", da bi u tom kratkom tekstu, u svega nekoliko majstorskih poteza, stilom gotovo nepristojno elegantnim s obzirom na to o čemu piše, izveo bravuru koja važi i peče i sto godina kasnije. Tekst „Disciplina i sloboda" sačinjen je od svega sedam rečenica, ali se mora čitati (slušati) dva puta. „Beleške o ruskoj revoluciji" svedoče o njegovoj strasti, ali i oprezu. Tekst o nasleđu, o razlici između mrtvog nasleđa i onog nasleđa koje živi i koje nas konstituiše, vredi jednako i danas.

Izbor tekstova koji je napravio Saša Hrnjez odličan je uvod u Gramšija za one koji se nisu ranije susretali s njim, a uživanje i podsticaj za one koji do Gramšija već visoko drže.

Urednik Ivan Milenković