Tomislav Brlek: Povratak Miroslava Krleže

„Više od sto godina nakon svog prvog, a skoro četrdeset od posljednjega za života objavljenoga teksta, Miroslav Krleža napokon bi mogao postati ono što je nesumnjivo trebalo oduvijek da bude, što je čak po svemu sudeći jedino i namjeravao i želio biti – pisac.” Ovo je prva rečenica studije Tomislava Brleka, zagrebačkog teoretičara književnosti, o Miroslavu Krleži. U toj rečenici, kao i naslovu teksta – varijaciji velikog romana Miroslava Krleže „Povratak Filipa Latinovića” – sadržana je sva ’poetika’ sjajne Brlekove studije koja tehnikom sveže montaže sugeriše ono što smo svi oduvek želeli da znamo o Miroslavu Krleži i što smo, uostalom (ne bez paradoksa), oduvek i znali, ali što nije bilo lako ni napisati ni priznati, naime da je Krleža, naprosto, veliki, ogroman pisac jednog malog jezika. U ovom slučaju, da stvar bude zanimljivija (i, razume se, paradoksalnija), čak nije od ključnog značaja kako će se taj jezik zvati (hrvatski, srpski, bosanski, crnogorski), jer kada Brlek insistira na tome da Krleža, najzad, postaje pisac, on kaže da ga se, kako Brleka tako i samog Krležu, političke podele i gluposti, zapravo, ne tiču. Imamo jednog velikog pisca iimamo njegov jezik. A to je dovoljno za početak.

Krleža je, naravno, hrvatski pisac, ali, odnekud, ovdašnjem čitaocu nije potreban rečnik da bi ga razumeo. Još je zanimljivije što će nam Brlek još jednom ukazati na upravo nerazmrsivu povezanost Krležinu sa srpskom književnom scenom. Nerazmrsivo znači sjedinjeno na takav način da se, uprkos junačkim pokušajima, sastavni delovi ne mogu razdvojiti, a da se suština tog jedinjenja ne ošteti. Političkim se pokušajima Krleža najpre pokušao odvojiti od srpskohrvatskog konteksta (bezuspešno), potom se pokušao diskvalifikovati kao politička figura (bezuspešno), da bi se, najzad, nastojao zaboraviti (jednako bezuspešno). I evo sada, piše Brlek, vidimo ga kako se vraća u svoj svojoj gromadnosti.

Usredsređeno i kompetentno, Brlek se energično kreće između Krležine umetnosti, njegove esejistike, istorijskih izvora i dokumenata, da bi pokazao kako se jedna snažna scena – nazovimo je jugoslovenskom – okuplja oko dominantne (nipošto ne i neproblematične) književne, ali i kultur-političke figure. Tu su srpski nadrealisti, tu su hrvatski teoretičati i pisci, tu su velike i zanimljive prepiske, tu su proverena svedočanstva, tu su prijateljstva i neprijateljstva, ali tu je, pre svega, figura jednog pisca čije nas delo poziva, zajedno s Tomislavom Brlekom, na ponovna čitanja i tumačenja, samo bez političkih opterećenja i, kako je to Krleža voleo da kaže, koještarija.

Čita Marica Milčanović
Urednik Ivan Milenković