Stereorama – Ponoćni koncert

Posle uvodne Ode Suncu sledi osam odseka – osam Zaratustrinih kazivanja čiji su naslovi: O starim svetovima, O vrhunskoj težnji, O radostima i strastima, Posmrtna pesma, O nauci, Ozdravljenje, Plesna pesma i Pesma noćnog putnika, sa dvosmislenim krajem. Delo ostaje da lebdi bez razrešenja sa visokim akordom Ha-dura u flautama, pikoli i violinama, na osnovi Ce-dura u dubokim gudačima. To je bio Štrausov komentar na Tajnu univerzuma ili Zagonetku sveta kojom se Niče mnogo bavio pod uticajem učenja biologa i filozofa Ernsta Hekela, profesora zoologije na Univerzitetu u Jeni.

Prvi snimak Štrausovog Zaratustre realizovao je Sergej Kusevicki sa svojim Bostonskim simfonijskim orkestrom 1935. godine. A naredni potiče iz 1944, kada je sam autor dirigovao Bečkom filharmonijom.

Svoju novu slavu Štrausova poema Tako je govorio Zaratustra doživljava zahvaljujući filmu Stenlija Kjubrika iz 1968. godine, Odiseja u svemiru 2001, koji započinje njenim uvodnim fanfarama.

Do kraja Ponoćnog koncerta Stereorame pred nama je još jedna Štrausova poema. Njen naslov je Magbet, a inspirisana je istoimenim Šekspirovim komadom.

Štraus ju je komponovao između 1886. i 1888. godine i to je bila njegova prva simfonijska poema, koju je kommpozitor opisao kao "potpuno novi put" za njega. Komad je revidiran detaljnije nego bilo koji od Štrausovih radova; ove revizije, usmerene prvenstveno na razvojni deo i reprizu, pokazuju koliko je Štraus u tom trenutku želeo da ostvari ravnotežu između naracije i same muzičke forme.

Večeras slušamo izvođenje Simfonijskog orkestra Detroita pod upravom Antala Doratija.

Autor: Zoran Stojović