Широм затворених очију - Само срцем се добро види

ПОШТОВАЊЕ

Људи се поштују речима, а воле ћутањем.
(Мирослав Мика Антић)
Покварени људи поштују из страха; добри људи, из љубави.
(Аристотел)
Онај ко никада није научио да поштује не може бити добар командант.
(Аристотел)
Без поштовања нема истинске љубави.
(Имануел Кант)
Жене не знају да поштују, него да воле. Стога оне не траже ни да ви њих поштујете, него да их волите.
(Јован Дучић)
Прави пријатељ је она особа која те држи за руку а додирује твоје срце.
(Габријел Гарсија Маркез)
Поштовање значи слушати док се свако не саслуша и не схвати; тек је тада могућа равнотежа и хармонија.
(Поглавица Дејв, деда Црвеног Пса, Оглала Сијукс)

Кад је Арета Френклин 1967. године отпевала „Respectˮ, песма је постала вишезначни хит и химна борбе за женска права. Друга верзија песме, коју је извео Отис Рединг 1965. године, имала је другачије значење ‒ представљала је молбу очајног мушкарца који од жене тражи само мало поштовања.
У Аретиној верзији песме јавља се чувени рефрен у коме жена захтева заслужено поштовање. Та интерпретација појавила се у време многих напетости у америчком друштву: рат у Вијетнаму био је у току, у Њујорку и Детроиту су били нереди, покрети за грађанска права су нарастали, борба за права жена јачала, такође.
Енергична песма Арете Френклин била је вишезначна и савршена за тај политички моменат: са једне стране, била је то одлична поп песма ‒ динамична, срчана и еротична, а са друге стране, био је то глас снажне црнкиње која захтева поштовање, понављајући стих ‒ „само мало поштовања".
У књизи „Звук соула" музички критичар Фил Гарланд Аретину песму назива новом црначком националном химном, а касније је изјавио: „Чекали смо ту песму. Експлодирала је и сви смо се заљубили у њу".
Оснивач „Атлантик рекордса" Ахмет Ертеган каже да је Аретин албум „I never loved a man" најбоља ритам и блуз музика икада изведена. Ертеган је овако описао успех песме кад се појавила: „Одеш у Копенхаген и играш уз ʼRespectʼ, одеш у Сингапур и следећег дана плешеш уз ʼRespectʼ. Могао си отићи и у Јоханезбург и тамо исто играти уз ту песму, а онда се вратити у Њујорк и наравно, играти уз ‚Respect‘".
У Аретином извођењу песма је изнела суштину не само феминистичких захтева него и захтева свих људи који су били маргинализовани деценијама. Тридесет година касније магазин „Ебони" пише да је „Respect" постала лична и колективна химна злостављаних и потцењених жена и мушкараца, те свих који су живели у сенци и којима је требало више поштовања. Јединствени глас Арете Френклин био је прави за ту алтернативну химну ‒ захваљујући том невероватном споју, Аретина каријера је дошла до врхунца.
Пут до успеха није био лак. Као ћерка баптистичког свештеника и госпел певача, Арета се придружила очевом црквеном хору са десет година и певала соло у дванаестој. У четрнаестој је са њим отишла и на турнеју. Међутим, њено детињство је било обележено и губитком ‒ мајка је напустила породицу кад је певачица имала шест година а умрла је само четири године касније.
У четрнаестој години Арета је затруднела и до седамнаесте је већ имала двоје деце. Године 1961. удала се за Теда Вајта упркос противљењу своје породице. Њихова веза била је оптерећена проблемима и обележена насиљем на почетку. Арета је касније почела да ради за издавачку кућу „Атлантик", где је срела продуцента Џерија Векслера, захваљујући чијој подршци је изградила своје врхунске певачке квалитете.
(Са сајта www.rts.rs: Валентина Делић)

ЈУНАК
„Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака."
Петар Петровић Његош
„Има људи који су храбрији пред смрћу, него пред животом"
Јован Дучић
„Судбина помаже храбрима"
Клаудије
„Невоља је прилика за храброст"
Сенека
„Ко никад није био у опасности, не може знати своју храброст"
Наполеон Бонапарта
„Храброст се рађа у мозгу, али је срце одржава"
Оноре де Балзак
„Велики део смелости је смелост да се нешто уради пре других."
Ралф Емерсен
„Желиш ли видети непријатељева леђа, не показуј му своја."
Руска пословица
„Јунака боље штити храброст, него кукавицу штит."
Италијанска пословица
„Многи би били кукавице, када би имали довољно храбрости."
Енглеска пословица
„Храброст пружа оно, што лепота ускраћује."
Латинска пословица
„Одважност не сме да излази без свог брата разума."
Немачка пословица
„Кукавица размишља пре него што нешто уради, храбар после."
Лазари

Истакнути редитељ и некадашњи директор Опере Народног позоришта у Београду Дејан Миладиновић преминуо је у Београду у 69. години.
Миладиновић је рођен 2. децембра 1948. године у Београду, у породици оперских уметника - мајка Милица била је првакиња Опере Народног позоришта у Београду, а отац Душан, први диригент и директор Београдске опере.
После завршене београдске Класичне гимназије, дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и ТВ у Београду, на одсеку за позоришну режију у класи Вјекослава Афрића са дипломском представом "Јелисаветини љубавни јади" изведеном у Атељеу 212.
Титулу магистра театролошких наука стекао је на ФДУ у Београду са тезом "Развој оперске режије у Београду и Новом Саду од 1919. до 1975. године".
Био је први редитељ Опере и Драме и два пута уметнички директор Опере Српског народног позоришта у Новом Саду, као и уметнички саветник за велике сценске пројекте Центра "Сава" у Београду.
Из Новог Сада прешао је у Београд где је постављен за редитеља Опере Народног позоришта у Београду, а на предлог и позив целокупног београдског оперског ансамбла постао уметнички директор.
На тој функцији остао и током НАТО бомбардовања упркос бројним позивима које је имао из иностранства.
После неколико година постао је, опет по позиву, уметнички директор Опере и театра "Мадленианум" у Београду.
Функцију директора Опере Народног позоришта у Београду обављао је и у периоду од октобра 2012. до септембра 2013. године.
Миладиновић је био и професор и уметнички директор оперског позоришта Медоуз школе уметности на Јужно-методистичком универзитету (СМУ) у Даласу (Тексас, САД).
Био је ванредни професор глуме и оперског студија на ФМУ у Београду и ванредни професор глуме и режије у Торнтон школи за музику Универзитету Јужне Калифорније (УСЦ) у Лос Анђелесу.
Дејан Миладиновић је редитељ који је, у поређењу са осталим југословенским колегама, реализовао највећи број праизвођења музичко-сценских дела домаћих композитора, истиче национални театар.
Поред режије бавио се и писањем либрета (Куљерић - Моћ врлине, Бручи - Прометеј, Јевтић - Мандрагола, Деспић - Весели попови банатски, Фрисина - Ин Хоц Сигно...), компоновањем музике за драмске представе и креирањем сценографија.
Добитник је и већег броја значајних професионалних признања и награда за своја редитељска остварења те је тако једини троструки лауреат првих награда за режију жирија југословенске музичке критике на Фестивалу камерне опере и балета "Анале" у Осијеку.
Миладиновић је редитељски поставио укупно 158 представа, углавном оперских - од Монтевердија до савремених домаћих и иностраних композитора, у професионалним позориштима бивше СФРЈ (Београд, Нови Сад, Скопље, Загреб, Сплит, Осијек, Сарајево) и у иностранству.
Само у САД и Канади поставио је више од 60 оперских премијера (Њујорк, Далас, Балтимор, Хонолулу, Атланта, Милвоки, Сан Дијего, Сијетл, Колумбус, Остин, Њу Џерси, Лос Анђелес, Детроит, Винипег, Њу Орлеанс, Ванкувер, Едмонтон...).
Сарађивао је са бројним славним именима светске оперске сцене.
Године 2014. добио је Плакету Народног позоришта у Београду за значајне активности у раду националног театра.

Овако се од Дејана, на друштвеним мрежама, опростила Ивана Драгутиновић Маричић:
Данас смо испратили великог човека и сјајног уметника. Жао ми је што многи од вас нису могли да дођу, а знам да је било доста оних који су желели... Ја нисам могла да не дођем, а могла сам да одложим пут и то је, некако било најмање што сам могла да учиним за колегу и пријатеља Дејана Миладиновића, кога сам неизмерно поштовала.
Комеморацију ћемо направити у његовој другој кући, Народном позоришту, када буде почела сезона и то ће бити начин да се заједно подсетимо свих оних предивних представа, које је Дејан за живота створио, а ми били део те магије...
Нека му је лака земља и вјечнаја памјат...

У спомен на Дејана чућете и један од наших разговора, из октобра 2013-те године.

КРИЛА
Симболизам крила, перја, па зато и лета, испољава се у различитим облицима, а сви се своде на уопштени појам духовне лакоће и успињања са земље у небо.
Лакоћа и моћ летења је својство таоистичких бесмртника, који лако стижу до Острва бесмртника. Већ и сама етимологија њихових знакова открива способност дизања у ваздух. Због посебног начина прехране тела су им обрасла пахуљицама или перјем, а и начин живота понекад им је налик птичјем.
Крила откривају спознајну способност: ко схвата, има крила, наводи једна Брâхмана, а Ргведа: Интелигенција је најбржа птица. Зато и анђели - стварни или симболи духовних стања - имају крила.
У хришћанском предању крила означавају ваздушно, лагано кретање и симболизују дух, пнеуму. У Библији су крила симбол духовности или одуховљења крилатих бића људскога или животињског обличја. Обележје су божанског и свега онога што му се преображајем може приближити: анђели и људска душа, на пример. Кад је реч о крилима неке птице, најчешће су она симбол голубице, која означава Духа Светога. И сама душа чином одуховљења добија крила голубице: Псалам (55, 6): Ко би ми дао крила голубија? Ја бих одлетео и починуо. Имати крила значи напустити земаљско и приступити небеском.
Тему крила, која је платонског порекла употребљавају црквени оци и у мистици. У Светом писму реч је о Божјим крилима. Она су знак његове моћи, блаженства и неподмитљивости.

БУБАМАРА
Бубамара је предзнак среће: Ово су древни чувари од злих сила, носиоци здравља и благостања!
Ако бубамара слети на вас док сте болесни, знак је скорог оздрављења.
Бубамара се сматра носитељем среће и благостања. Верује се да доноси ослобођење од свакодневних проблема. Бубамара такође дарује стрпљење, а ако слети на вас док сте болесни, знак је скорог оздрављења. Бубамара која вам слети на руку, а затим одлети значи да ће следеће недеље бити лепо време.
Међу осталим инсектима који носе срећу су вилин коњиц и скарабеј. Вилин коњиц носи промену, а означава снагу, храброст и мир, док скарабеј представља заштиту од зла, поновног рођења и преображаја.

Лет, лет бубамаро... донеси нам срећу...
У неким деловима Италије и Британије бубамара је повезана са култом Богородице Марије, бубамара има исту боју као плашт мајке Исуса Христа. Симболично је везују за порођај, плодност, љубав и лепоту. У античкој Италији су веровали да бубамара која нема седам тачака најављује сушну и неплодну годину.
У неким азијским земљама се верује да бубамара зна све језике света, а да је свака бубамара благослов који Бог лично шаље на земљу.
Поједини припадници православне црвке бубамару везују за Светог арханђела Михајла јер дан овог свеца који пада почетком јесени везује за време у коме разни инсекти, па и бубамара, траже своје место за хибернацију.
Индијанци верују да је бубамара симбол сигурности, нарочито у време када треба да донесу велике одлуке, појава бубамаре им доказује да доносе праву одлуку.
Французи пак верују да бубамара негативне мисли претвара у позитивне, и да помаже код психичких тегоба.
У многим земљама света људи верују да ће бити срећни ако је бубамара која је слетела на њихову руку ту остала док изброје до 22. Румуни прате бубамарин лет, кад одлети са руке, и верују да је њихова срећа везана за смер у коме лети бубамара. Холанђани опет верују да ће девојка на коју у току венчања слети бубамара имати пуно деце.
Као што видите, бубамара се свуда везује за срећу. У Немачкој постоји обичај да на поклоне стављају и фигурицу бубамаре чиме изражавају жељу да онај коме нешто поклањају буде срећан.
Код нас су се бубамаре појавиле на букетима цвећа, често их можете видети залепљене за неки лист. Ретко се користи за декорисање сем за време Ускрса.
Дакле, то што је симбол среће, бубамара дугује својој црвеној боји и зато се често може видети на логоима разних фирми чиме покушавају да призову срећу у пословању.
Бубамара је један од најређих симбола који се јавља у сновима, када је неко сања то значи да је особа која живи пуним плућима и да ће у животу бити срећна.
Као што знате, недавно је код нас донет закон којим је забрањено и кажњиво убијати бубамаре. Звучи помало смешно, зашто би неко убијао бубамаре, али ево разлога зашто то не треба радити, због веровања да нам доноси срећу.
(Бојана Цокић)

ЦВРЧАК је украс сваке ливаде, најлепша музика за душу у смирај дана.
Зрикавци (Tettigоniidае) су фамилија инсеката из реда правокрилаца. Назив су добили по карактеристичном звуку, који производе специјалним апаратом. Овај апарат за производњу звука састоји се од основа предњих крила. Основа левог крила је задебљала и инсект је превлачи преко мембранозне основе десног крила, производећи тако своју зрику. Стручни назив за зрику је „стридулација" (гудање).
Фамилија зрикаваца обухвата преко 6400 врста, класификованих у 22 потфамилије.

Присећам се да се у ове дане једног августa, једне године, међу звезде преселио Радоје Домановић, књижевник и публициста, професор гимназије у Лесковцу, Врању и Пироту, покретач и уредник сатиричног листа "Страдија".
Радоје Домановић је представник српског критичког реализма, утемељивач алегорично-сатиричне приповетке и најсјајнији сатиричар у српској књижевности:
"Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи!"

„Размишљање једног обичног српског вола"
Код нас има људи на врло великим положајима који ништа
не мисле, а у накнаду за то, или можда из другог разлога,
почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа
не разликује од осталих српских волова. Бог ће га знати шта
је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће-
мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната
у Србији само могло имати штете...

Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани,
Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и презрењем
гледају на мој род?... Поносе се отаџбином, поносе се тиме
што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији.
Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово
отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари, као и њихови,
сви заједно прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине.
Па нико од нас волова не осећаше понос због тога,
већ смо се ми увек поносили тиме који више терета уз брдо може
повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу:
"Шта ти хоћеш, ја сам српско во, моја је отаџбина поносна
земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој
земљи, и гробови предака мојих!" Боже, сачувај, тиме се ми
никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се
они и тиме поносе. Чудни људи!

... Поносе се светлом прошлошћу. Имају Косово Поље,
косовску битку. Чудна чуда, па зар и моји стари нису још и
тада вукли војсци храну и ратне потребе; да нас није било,
тај би посао морали радити сами људи. Имају устанак на
Турке. То је велика, племенита ствар, али ко је ту био?
Зар су дизали устанак ови надувени шупљоглавци што се овако,
не радећи ниšта, шепуре поред мене с поносом, као да је то
њихова заслуга. Ето да узмемо за пример мог газду. И он се
поноси и хвалише устанком, а нарочито тиме што је његов
прадед, као редак јунак, погинуо у рату за ослобођење. Па
зар је то његова заслуга? Његов прадед је имао права да се
поноси, али он не; његов је прадед погинуо да би мој газда,
као његов потомак, могао бити слободан. И он је слободан,
али шта ради у тој слободи? Украде врљике, седне и он на
кола, па ја вучем и њега и врљике, а он на колима спава.
Сад је продао врљике, пије ракију, не ради ништа, и поноси
се светлом прошлошћу. А колико је у устанку мојих старих
поклано да се борци хране, па зар нису и моји стари, у то
време, вукли ратне потребе, топове, храну, џебону, па нама
ипак не пада на ум да се китимо њиховим заслугама, јер ми
се нисмо изменили, ми и данас вршимо своју дужност каогод и
наши стари што су је савесно и трпељиво вршили.

Поносе се патњама својих предака, петстогодишњим
робовањем. Мој род пати откад постоји; патимо и ми и дандањи
и робујемо, па ми то никад не ударисмо на велика звона. Кажу,
Турци их мучили, клали, ударали на коље, па и моје су старе
клали и Срби и Турци, пекли, и на какве нас још муке нису
ударали.

Поносе се вером, а не верују ни у шта. Шта сам ја крив,
и мој род, што нас не примају у хришћанство?... Ја нисам никога
убио, никог оговорио, ником ништа нисам украо, нисам никог
отпустио из државне службе ни крива ни дужна, нисам направио
дефицит у државној каси, нисам лажно банкротирао, нисам никога
окивао и хапсио невине људе, нисам оклеветао своје другове,
нисам изневерио своје воловско начело, нисам лажно сведочио,
нисам никад био министар, и чинио зла земљи, а сем тога што
нисам зла чинио, чиним добра и онима који мени зло чине...
Па ипак, нико не признаје те наше заслуге за отаџбину...

То је, дакле: поносе се слободом и грађанским правима.
О томе морам озбиљно размислити. Мисли, мисли, али не иде
никако. У чему су та њихова права? Ако им полиција нареди
да гласају, они гласају, а то толико могли бисмо и ми
мукнути: "Зааа!" а ако им не нареди, не смеју да гласају
ни да се мешају у политику, исто као ми. Трпе и они хапсу
и ударце, често ни криви ни дужни. Ми бар рикнемо и махнемо
репом, а они ни толико грађанске куражи немају..."

„Ако вам "не иде", ако вам се не остварује очекивано, ако се не осећате баш најбоље у сопственој кожи, ако пружате мање него што бисте могли и постижете мање него што заслужујете, ако не можете да решите разне судбинске чворове... - ПОЈАЧАЈТЕ МОЛИТВУ!
И видећете резултате, веома брзо. У распону од брзе помоћи до правог правцатог чуда: од решења до спасења.
Једноставан савет. Лечи и помаже, разрешава и исцељује."
(Драгослав Бокан)

Не знам да ли Вам се догодило да досањате сан који сте снивали.
Уколико јесте, онда веома добро знате шта Вам се догодило.

Сањајте! УЗ БЕОГРАД 202!

„Само срцем се добро види!" (Егзипери)

Слушајте нас на ФМ 104,0 Мегахерца и преко Интернета.

Линк за слушање нашег Радија: http://tinyurl.com/Beograd202
Пронађите нас и на Твитеру: https://twitter.com/beograd202

Контакт:
++381 11 3249 202
СМС: 064 0202 200
Мејл: program202@gmail.com

Избор музике и продукција : НЕНА ОГЊЕНОВИЋ ТРКУЉА.

Аутор, домаћин и водитељ: Лука Мијатовић .

„Човек мора да уме да види свет."