Широм затворених очију - Отисак душе

Ако погледамо такве људе, установићемо да њихов биолошки часовник брже ради. Њихов пулс је бржи, имају више аритмија у минути, њихове крвне плочице су нервозне, хормонска слика даје високе вредности и понекад се одједном сруше мртви, јер им је срце превремено отказало и тада је њихово време истекло и немају га више. Ти људи претварају унутрашњи доживљај, 'Немам времена, истиче ми време' у једну физичку чињеницу. Неко, ко наизглед има све време света, изгледа биолошки потпуно другачије. Сигурно знате израз, 'Лепота брда је одузимала дах - време се зауставило'. Израз 'Лепота брда је одузимала дах' је веома интересантан. Зашто? Када време стоји, тада стоји и дах и мисли улазе у мировање. А када се мисли умире и када је свест апсолутно тиха, тада доживљавамо безвременост. Време, наиме, није ништа друго до кретање мисли. Време је исто што и свако расположење, фантазија и свако друго колебање свести. Наша свест замишља време, преноси га на мозак и ми га уносимо у метаболизам тела, у коме се оно манифестује као старење. Пре неколико година сам прочитао извештај о једној групи рудара, који су били затрпани у руднику. Само један од њих је имао сат. Да своје другове не би сувише узнемирио, он им је свака два сата говорио да је протекао сат. После недељу дана су били спашени и сви су преживели, осим рудара са сатом. Он је додуше био у стању да промени колективни субјективни осећај за време, али самог себе није могао да промени. Све време је имао само сат у глави. Видите - време је само концепт, а не реалност. Карл Сегер пише у предговору бестселеру 'Кратка историја времена' : Стивен Хокинг је себи дао задатак да разуме дух Божији и дошао је до закључка да живимо у Универзуму без почетка, без краја, без временских граница и без просторних ограничења.
Ако покушате да то схватите, да замислите, видећете да је немогуће, јер човек не може ни да схвати, нити да визуализује нешто што никада није почело. Претпоставимо да постоји почетак и одмах ће искрснути питање, шта је било пре почетка. Ако претпоставимо да мора постојати крај, морамо се упитати шта ће бити после краја. Можемо поћи и од тога да Универзум негде престаје и тада одмах морамо поставити себи питање шта долази после те границе. Квантна физика није само необичнија него што мислимо, она је необичнија него што можемо замислити! Наш лингвистички структуриран, такозвани рационалан и логички начин размишљања је систем мишљења, који почива на чулном опажању универзума. А то чулно опажање је нетачно. Бити ухваћен у стиску такве врсте рационалности је најгора судбина, која може задесити људско биће. Оно што Стивен Хокинг описује је природа Бића. Оно се испољава кроз наш дух, наше тело и наша искуства у животу, али га не можемо дотаћи чулима. Можемо га ухватити са оне стране мисли. Међутим, оно не припада свету мисли, већ је у празнини између мисли. Тишини између мисли... (Deepak Chopra)

Ту смо, да поделимо овај тренутак живота..
Добро нам дошли!
Јелена, Роберт и Душица