Отварање сезоне преноса из Метрополитена

Мефистофеле, како гласи наслов у оригиналу, јесте чувена и једина завршена опера Арига Боита, који ће у историји остати запамћен и као либретиста Вердијевих ремек-дела Отело и Фалстаф.

Премијера је одржана у миланској Скали 1868. Као самоуверени космополитски мислилац, Боито је замислио Мефиста као манифест естетике нове италијанске нације. Насловна рола је, наравно, најзахвалнија за многе водеће светске басове и баритоне, али ова опера садржи и друге вредности због којих заслужује да буде на репертоару. Грандиозност њене концепције - посебно сцене на небесима - тренуци дирљивог лиризма и узбудљиви, дијаболични пасажи за хор и оркестар - све су то разлози због којих ово дело наставља да привлачи пажњу публике.

Син оца Италијана и мајке Пољакиње, Ариго Боито је рођен 1842. и брзо је постао познат као човек од пера - успешан у поезији, новинарству и уметничкој, односно музичкој критици, те писању либрета. Најистакнутија је била његова сарадња са Ђузепом Вердијем за којег је написао либрета за Отела и Фалстафа. Боито је припадао генерацији после Вердија и од самог почетка био разапет између вокација писца и композитора. На крају је победила књижевност, а музика отишла у други план. Међутим, током година Боито је нашао времена и да компонује и зато је Мефисто заправо његова једина довршена опера, уједно и најамбициознија. Он је, наравно, написао и либрето за Мефиста, према драми Фауст великог Гетеа. Избор наслова опере указује на композиторову жељу да у центар пажње стави проблем зла, његове привлачности и моћи, али и хришћанско искупљење греха. Лик Мефиста осмишљен је као код Гетеа, не само као демонски, већ и са неким гротескним цртама.

Либрето показује Боитово мајсторство и смисао за ритам, као и за језик који је, с једне стране, звук по себи, а с друге полазиште за музику. Пошто је прво написао текст који обилује могућностима спектакуларне музичке обраде, Боито се посветио остваривању тих потенцијала. Опера је препуна дугих, рапсодичних мелодија, те оркестарских и хорских фактура које савршено дочаравају Гетеове фантастичне слике: небеска бића раја, класичну лепоту античке Грчке, демонски хаос вештичјег сабата. Радња опере, наиме, одвија се на различитим местима, од свакодневних до фантастичних: на небесима, у Франкфурту, у Фаустовој радној соби, на високом планинском врху где се окупљају вештице на свом пиру, у затворској ћелији, и у сцени из грчке митологије.

Што се музике тиче, Боито је, попут свог великог сарадника Вердија, више тежио да постојеће форме испуни новом енергијом него да измисли нове. Од монументалног хорског звука са хорнама у Прологу и Епилогу, преко двоструке фуге у хору вештица у II чину, и хипнотичких репетиција тужног дуета Фауста и Маргаретa у затворској сцени у III чину, па до екстатичне експлозије мелодија на врхунцу дуета Фауста и Елене у IV чину - партитура је очигледно лишена сваке врсте инхибиција и оно што је за публику на премијери било шокантно данас је више него прихватљиво.

И поврх свега тога, опера је савршено место за приказивање ниског мушког гласа. Застрашујући, али и заводљив насловни лик даје подједнако харизматичном басу или баритону могућност да потпуно влада сценом, могућност коју је зграбило неколико истакнутих уметника од тренутка кад се опера први пут појавила на сцени Мета 1883, од Пола Плансона, преко Фјодора Шаљапина до Семјуела Рејмија. Спектакуларна продукција Роберта Карсена први пут је на сцени Мета после 2000. године, са бас-баритоном Кристијаном ван Хорном у улози дијаболичног насловног лика, тенор Мајкл Фабијано је Фауст, а сопран Анђела Мид Маргаретa. У паузи преноса емитоваћемо разговоре са протагонистима, најавити следећи пренос - Вердијевог Отела - и подсетити на узбудљиву и необичну сарадњу Боита и Вердија.