Гозба

„Доиста, и појединци и колективи стоје усред тешко замршене омразе и закрвављености, и злопате се у њима грчевито и обезглављено. И то у веку кад су се спољашњи животни услови усавршили до раније неслућенога степена, и кад је материјално постојање људима изванредно олакшано проналасцима досад и фантазији неприступачнима... Вртоглавица заслепљеног хрљења за оним што доноси личну корист захватила је данас човечанство као пожар недогледних размера. И најоптимистичкије настројени признају да је незапамћено и безпримерно данашње непоштовање туђе личности и смелост за пригушивање и скрнављење туђих права... И на њих се више нико не буни, јер се сувише често понављају, и јер су људи одвећ велике кукавице да би устали у одбрану туђих права."

Ксенија Атанасијевић

Ове речи делују врло актуелно, међутим, написала их је Ксенија Атанасијевић, још 1938. године, прва жена која је била доктор наука (филозофија) и наставник на Универзитету у Београду. Она није била само филозоф, удубљен у своје спекулације, већ и веома ангажовани мислилац. Своје текстове, у којима је износила своја размишљања о политичким и уопште друштвеним питањима, објављивала је у дневним листовима и различитим часописима.

У емисији Гозба, разговарамо са Љиљаном Вулетић, која је темељно проучавала њено дело и објавила више књига, међу којима је и збирка „ангажованих" текстова Ксеније Атанасијевић, под насловом Етика храбрости.

Аутор: др Александар Лукић