Жил Масне: Пепељуга

Сезону директних преноса из Њујоршког Метрополитетна завршавамо у суботу 28. априла, премијером опере Пепељуга Жила Маснеа.

Жил Масне је о овој опери почео да размишља 1894, у Лондону, где је заједно са либретистом Анријем Каеном био поводом премијере своје опере Наварка. Партитура је била завршена 1896, а премијера одржана на сцени Опере комик у Паризу, 24. маја 1899. године. Масне је тада већ готово 20 година био професор композиције на Париском конзерваторијуму и за собом је имао три опере које се и данас сматрају његовим најзначајнијим доприносима на пољу оперске уметности; Манон  (1884),  Вeртер  (1892) и Таис (1894). Захваљујући музици, али и богатој продукцији, која је укључивала и сценографију Албера Кареа заснованој на ефектима електричног осветљења уведеног у ову оперу након великог пожара две године раније, Пепељуга је донела велики успех композитору. Само током прве године изведена је 50 пута, а ово шармантно и духовито дело је често постављано у Европи. У Метрополитену пак, први пут управо у овој сезони!

 Музика у овој опери је слатка и нежна, баш као и бајка коју представља. У појединим деловима је презасићена јер је мало драматуршких и емотивних контраста у либрету и партитури, што се уједно сматра и најслабијом тачком овог дела које ставља подједнако тешке захтеве пред певаче, као и за сценске и финансијске ресурсе било које оперске куће.  Али ово је уједно и опера у којој је Маснеов музички смисао за хумор дошао до пуног изражаја. Чак и Пепељугина маћеха и њене сестре нису зли, већ више комични ликови, а Маснеова музика њима намењена је пре забавно добронамерна него горко сатирична. Разноврсност музичког израза у дочаравању бајке композитор је вешто обезбедио осмисливши четири различита звучна света. Ту је најпре раскошна дворска музика, са Маснеовим најбољим плесним нумерама (поред оних у опери Le Cid) и привлачном мешавином класичних облика из времена Лилија и Рамоа; затим музика за вилински, бајковити свет, која поседује прозрачност и хармоније Менделсона са елементима музике Рихарда Штрауса, као и музика Пепељуге и Пандолфа, која сведочи о Маснеовом најгенијалнијем и истовремено врло економичном начину писања како би представио једноставне врлине које су оличне у овим ликовима; и наравно, ту је и љубавна музика, натопљена хроматиком која нас стално подсећа колико је француски композитор познавао и ценио Вагнера. Сматра се да је и употреба одређених мотива који се понаваљају у опери била инспирисана стваралаштвом великог немачког мајстора.  

Опера се одвија кроз четири чина и има 19 ликова. Када је 2011. године Џојс Ди Донато певала насловну улогу у овом делу у Ковент гардену, њену су интерпетацију критичари испратили речима величанствено, очаравајуће. Ове сезоне, Пепељуга је (са редитељским потписом Лорана Пелија), први пут у историји постављена на сцену Метрополитена, и то управо са поменутом великом светском оперском уметницом.  Њој је партнерка, у  тзв. улози у панталонама Eлис Кут, као Принц, док Стефани Блајт  тумачи улогу Пепељугине маћехе - Мадам Алтијер. Вила је Кетлин Ким, а Пандолф Лоран Наури. Бертран Д'Бији диригује извођењем представе, која почиње у 19 часова.

У паузи преноса, чућете уживо вођене разговоре са протагонистима,  најавићемо нову сезону Метрополитена и емитовати део интервјуа који је баритон Жељко Лучић дао приликом недавног гостовања у Србији за Радио Београд 2.

Уреднице и водитељке су Горица Пилиповић и Маја Чоловић Васић.

Бајку о Пепељуги, добро познату широм света, први је објавио у својој збирци „Приче из старих времена" или „Приче моје мајке гуске", француски писац Шарл Перо 1697. године. Њене најпознатиј музичке обраде дали су Ђоакино Росини, који је 1817. године написао оперу, и Сергеј Прокофјев, који је 1944. причу о несрећној девојци преточио у популарни балет.