Ђоакино Росини: СЕМИРАМИДА

Семирамида је последња опера коју је Росини написао пре него што је 1824. године напустио Италију и отишао у Париз. Писао ју је током лета и јесени 1822. године, одмах по повратку из Беча, где је доживео тријумф, а на либрето Гаетана Росија, настао према истоименој Волтеровој трагедији заснованој на легенди о вавилонској краљици. Премијерно је изведена наредне (1823) године, 3. фебруара, у Театру Ла Фениче у Венецији.

То је била још једна од опера чију је насловну улогу композитор писао мислећи на Изабелу Колбран, која је осам месеци пре премијере постала његова супруга. Убрзо након Семирамиде, она ће се повући са сцене, због проблема са гласом, тако де је ово последња улога коју је Росини за њу писао. Али, Семирамида је занимљива и као још једна од његових опера у којој је мушке ликове дочарао женским гласом. То је заповедник асиријске војске, у ствари принц, и на крају краљ - Арзас.

Пре Росинија, ова је сурова прича привукла и Леонарда Винчија, Николу Порпору, као и творце балета - Анђолинија и Глука. Било је и других поставки Волтерове трагедије тако да прича није била непозната љубитељима опере тог доба. У Росинијевој верзији, након премијере у Венецији, изведена је 28 пута у Италији, а затим је наредних година представљена и у Паризу, Милану, Бечу, Лондону, па чак и Њу Орленсу 1837. и Њујорку 1845. године.

Главну улогу у Семирамиди су певале неке од највећих звезда белканто епохе, међу којима су Марија Малибран или Ђудита Паста, али је опера двадестих година XX века изгубила на популарности. На сцени Метрополитена је обновљена 1962, што ју је вратило на оперски репертоар, али се данас (ипак) ређе поставља. То је опера која захтева певаче изузетних вокалних квалитета, са гласовима који су у исто време јаки и снажни, али колоратурно покретљиви. У продукцији коју овом приликом преносимо, а која је у Метрополитену постављена први пут након 25 година, солисти су: сопран Анђела Мид, као Семирамида, мецосопран Елизабет де Шонг као Арзас, тенор Ксавијер Камарена је Идрено, бас баритон Илдар Абдразаков тумачи улогу Асура, док је Рајан Спидо Грин свештеник Орое. Редитељ је Џон Копли, док хором и оркестром диригује Маурицио Бенини.

Крактак садржај:
Радња ове двочине опере одвија се у античком Вавилону, на двору краљице Семирамиде, која је 15 година раније са љубавником Асуром убила свог супруга краља Нинуса. Асур очекује да се љубавница и саучесница у злоделу, као што је обећала, једнога дана за њега уда и учини га краљем. Али, Семирамида је очарана младим Арзасом, победничким војсковођом који је позван назад у Вавилон, а који је у љубави са принцезом Аземом.
Свештеник Орое је једини који зна да је Арзас у ствари принц нестао у ноћи убиства, син Нинуса и Семиримаде, одгајан у удаљеној Скитији. Када краљица најави да је он будући краљ, појави се дух њеног покојног супруга, који захтева да Арзас казни убице. Асур и Семирамида се узајамно оптужују, док Орое открива Арзасов прави идентитет. Он прихвата да мора да освети убиство свога оца. Суочена са истином Семирамида се покаје, док се Арзас заклиње на верност детата према родитељу желећи да поштеди своју мајку. Заједно они прихватају стварност, али Арзас одлучује да оде у гробницу како би урадио оно што је неопходно. Тамо га чека Асур, који жели да га убије. Желећи да спречи борбу, Семирамида се испречи између њих двојице и бива рањена. На крају, Асур је ухапшен, Семирамида умире, а Арзас нерадо прихвата да ће постати краљ.

У паузи ћемо, између осталог, директно преносити и разговоре са протагонистима, чућете нешто више о Росијевом, али и Волтеровом приступу оперској форми, и односу поетског текста и музике, као и најаву за наредни пренос.

Пренос ће реализовати уреднице Музичке редакције Радио Београда 2 Горица Пилиповић и Маја Чоловић-Васић.

Фото: Ken Howard / Metropolitan Opera