Хипократија

Разрађивање теоретског концепта електронског и компјутеризованог снимања и приказивања разних делова тела (ЦТ) а међу њима и мозга и кичмене мождине, 60-их година 20. века  означили су нову еру у дијагностичкој радиологији. Разни слојеви, а потом и снимци прегледаних делова тела одликовали су се скоро незамисливом прецизношћу и јасноћом. Дефинитивно увођење ЦТ методологије у клиничку употребу 1973, дало је лекарима читаво богатство радиолошких информација које су до тада биле у потпуном мраку. Готфрид Х. Хоунсфилд из компаније ЕМИ и Ален Кормак са Универзитета Тафт добили су 1979. Нобелову награду за увођење ЦТ у праксу.
У току јула 1977. догодило се нешто што је по својим могућностима надмашило ЦТ. У САД се почело са експерименталним коришћењем магнетног поља велике снаге у медицинско-дијагностичке сврхе. У суштини, експерименти су била нека врста надградње једног Теслиног проналаска, тј. ротирајућег магнетног поља, још 1882. у Будимпешти. Први снимци тела и ткива човека помоћу новог чуда технологије званог магнетна резонанца (МР) изазвали су одушевљење у медицинским круговима тако да је већ 1980. године МР ушла у комерцијалну употребу. За разлику од компјутеризованог томографа (ЦТ), обично званог „скенер”, који функционише на принципу јонизујућег зрачења, као и рендген, МР ствара јако магнетно поље у коме се устројавају водоникови атоми из ткива, а потом се на њих делује радиоталасима. Они присиљавају атоме водоника на емитовање слабих сигнала који се онда појачавају и региструју компјутером, тако да се на крају реконструише слика прегледаног дела живог организма. На пример, карцином у себи има више воде и атома водоника него нормално ткиво и зато се МР прегледом јасно препознаје.
Пред крај претходног миленијума појавила се и методологија такозване функционалне магнетне резонанце (фМР) која, за разлику од обичне МР, региструје брзину и количину протекле крви кроз поједине делове мозга и кичмене мождине. При појачаној активности нервног ткива у њему се мења брзина циркулације крви и концентрација хемоглобина. Појединачна слика на фМР одговара нервној маси од 2 до 4 кубна милиметра. Новији апарати са јачим магнетним пољем прегледају и снимају мозак и кичмену мождину милиметар по милиметар. Инсталација за МР нема штетне ефекте на биолошка ткива јер се не користи јонизујуће зрачење.
Дијагностички мрак с којим су се лекари борили од прапочетака медицине па до скоро, дефинитивно је нестао пред крај другог миленијума. Медицина је добила на располагање мноштво дијагностичких машина и методологија, што је за само тридесет година унапредило дијагностику више него сви остали поступци у протекла два миленијума. Данас је употреба МР у дијагностичке сврхе проширена и нуди могућности о којима се могло само маштати.
Американац Рејмонд Домедијан, физичар који је 1977. са својим сарадницима направио прву слику грудног коша помоћу МР, није добио Нобелову награду за своје откриће. Тврди се да је као креациониста био у рату са научним естаблишментом и да је зато сурово кажњен. Нобелову награду за физиологију и медицину, због заслуга око практичне применљивости МР добили су 2003. Американац Пол Лотербар и Британац Питер Менсфилд. У сваком случају, време великих индивидуалних открића дефинитивино је прошло. Време у коме живимо је време колективног генија.

О физичком принципу функционисања магнетне резонанце и о формама њене примене, говориће гошће Хипократије.