Код два бела голуба

У емисији „Код два бела голуба",  Љубомир Симовић  нам открива  како је поезија постала начин живота, како песник види и доживљава свет и како  гради свет песме оивичен географијом родног града, пулсирањем различитих  времена, над  историјом, традицијом, митовима, легендама, , над оним што је прошло и што је сада,  уобличен  језиком завичаја и менталитетом  „обичних људи", озвучен већ насловом прве објављене песме „Балада о обичном човеку".

Љубомир Симовић песник, драмски писац, есејиста, редовни члан Српске академије наука и уметности рођен је 2. Децембра 1935. Године у Ужицу. Основну школу и гимназију завршио је у родном граду, а студије  југословенске књижевности и српскохрватског језика на Филолошком факултету у Београду.

Прву песничку књигу „Словенске елегије" објавио је 1958. године а  потом су уследиле  књиге: „ Весели гробови", „Шлемови", „Уочи трећих петлова", „Источнице", „Игла и конац", „Видик на две воде"  у којима се лица и наличја града Ужица преливају кроз слике предела и портрете обичних људи, увек као „ видик на две воде".  

Песнички видици Љубомира Симовића, као видици или погледи на два света,  на различита  времена, на обичног човека који под теретом историје, ратова, и страдања, околности и стварности покушава да одбрани „смисао живота" ,   присутни су и у његовим драмама ( „Хасанагиница", „Чудо у Шаргану", „Путујуће позориште Шопаловић" и „Бој на Косову") као и у роману хроници „Ужице са вранама" који је објавио 1996. године.

Један од могућих одговора на питање шта је поезија  и шта значи живети поезију Љубомир Симовић нам нуди и у књизи есеја о српским песницима и драмским писцима „Дупло дно"  као и кроз причу у емисији „ Код два бела голуба"  коју започиње  сећањем на родно Ужице које је временом постало и глави лик и књижевна позорница,  на детињство и одрастање обележено књигама и позориштем.

Музички уредник: Радмила Дујаковић

Аутор и уредник: Тамара Крстић