Српски на српском

Неки дан, док сам седео у парку, неколико пута сам се запитао да ли младе маме зову дете или кућног љубимца кад вичу: “Енааа, Неааа, Миааа!?” Једна мама је рекла: „Реа, немој да ми бежиш! Лана, причувај је, молим те.” Друга је викала: „Уна, Лола, идемо кући!” Пошто је у околини био само један пас, и то мужјак, значи да су звале децу. Али не само да су се променила имена већ и начин обраћања. Ја, на пример, своју Уну и данас зовем - Уно! Еву смо звали - Ево! А данас скоро сви их зову - Уна, Ева. Да ли је то у језик ушао и другачији начин дозивања?

Једном су ми, у неком млађем друштву, чак рекли да би боље било да се уклопим, да говорим као они, јер им звучи чудно и смешно када кажем Уно! Пошто сам целог живота био тврдоглав, остао сам при свом мишљењу, за које сада знам да је тачно. Међутим, постоји једна ствар која је мени одувек била нејасна. Унук ми се зове Сергеј. До сад сам избегавао да га дозивам по имену, плашећи се да не погрешим. У окружењу чујем да га зову на различите начине. Једни кажу Сергеј, други Сергеје, а неки и Сергеју. Мени је најлепше када му кажем - унуче моје, али лепо би било да његов деда зна који је облик исправан.

Милош је веома популарно име код нас. Али, пошто се оно завршава гласом ш, значи ли то да је исправно рећи Милошу, а не Милоше? Јер, осим у шали, још нисам чуо да неко Милоша дозива: „Хеј, Милошу!".

Аутор текста: Маша Томић, студент (Српски језик и књижевност, Филолошки факултет, Београд)

Глумац: Феђа Стојановић

Уредник: Мирјана Блажић

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво