Којекуда

Кавијар. Реч која свуда на свету, не само значењем, већ и самим звучањем, асоцира на отменост, посебност, ексклузивност, деликатност… Сасвим сигурно да има много оних који не само да га нису окусили, него и не знају о чему је реч. Најдосатупнија енциклопедија новод доба, Wikipedia, даје следеће објашњење: „Кавијар је сирова рибља икра, скуп неоплођених рибљих јајашаца. Скупоцен је због процеса производње, јер за килограм кавијара треба и до милион и по сићушних рибљих јаја.“

Како риба има диљем земаљске кугле, има и различитих врста кавијара, на свим континентима. Знано је да га становништво неких сиромашних делова Азије једе свакодневно, потпуно необрађеног, уз додатак можда само мало зачина... Печат луксуза, пак, имају само поједини - на првом месту руски, затим ирански, а одмах за њим српски: чувени црни кладовски кавијар, брендиран као „caviar de Кладово". Осамдесетих година 20. века цена кладовског кавијара била је 900 долара за килограм, дупло више него за исту количину иранског, који му је најближи по квалитету. У чему је тајна?

У рибама, јер најфинији кавијар се добија само од такозваних јесетарских врста, које су, каже наука, старе чак двесто милиона година, далеко старије и од диносауруса, но због огромног излова, данас се сматрају угроженима. На првом месту, то су џиновске моруне, тешке и до једне тоне, чије је станиште Црно море, али које су се вековима мрестиле у Ђердапу, баш код Кладова. Зато не чуди да је кавијар за локално становништво био посластица уобичајенија и од пекмеза. Остало је записано сведочанство аустријског путника Таубеа, пристиглог у Кладово, 1777, у којем, између осталог, бележи: „... рибари једу свеже месо и јаја моруне, познати ајвар, а слана јаја продају странцима, само их не знају добро солити. Да знају, они би крај обиља те рибе... потиснули енглеску и холандску рибу, која се уважава у Аустрији."

Тајна конзервирања кавијара стигла је у Кладово са руском емиграцијом после Октобарске револуције, када прича о њему постаје истински велика и чувена, посебно у Сједињеним Државама, у које се крајем прошлог века извозило и милион и по тона кавијара годишње, а конзерве од 160 грама, у луксузном паковању продавале су се по 500 долара по комаду!

Е, ту причу казивала су нам двојца Кладовчана - историчар и хроничар града Вишеслав Живановић и Синиша Стаменковић, дугогодишњи директор Рибарског газдинства „Ђердап" које, нажалост, више не постоји. Јер, попут многих других прича код нас, и ова је о ономе што смо имали, па - највише сопственим - немаром, упропастили. Иако је кладовски кавијар био брендиран још у доба СФРЈ, па поново 2000. године код тада Савезног завода за интелектуалну својину, под редним бројем 27, на тржишту - макар легалном - већ дуго га нема. Да ли ће га бити, нико не зна, али се многи надају.

Ипак, макар знатижељу о чувеном „caviar de Кладово" можете утолити у наредним минутима уз ваше - Мирјану Никић и Елизабету Арсеновић.

број коментара 0 Пошаљи коментар
Којекуда Којекуда

Аутор:
Аутори: Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић

Емисија Радио Београда 1 која ће вас, баш како јој и назив говори, водити од Келебије до Медвеђе, од Бајине Баште до Неготина - у сеоца и градове, у прошлост и будућност, у стварно и могуће. [ детаљније ]