Забавник

То је страховати и бројати у глуво доба сурове, неминовне откуцаје;

то је покушавати, са безуспешном враџбином, равномерно дисање, то је тежина тела које се нагло преврће на други бок,

то је стискати очне капке..

Од такве несанице патио је гроф Херман Карл фон Кајзерлинг, руски дипломата у Саксонији. Међутим, веровао је у лековиту моћ музике, посебно оне коју је компоновао Јохан Себастијан Бах, кантор цркве Светог Томе у Лајпцигу...

Рок јесте индустрија. Странице музичких магазина препуне реклама, грандиозне спортске арене испуњене до послењег места и многе друге ствари то потврђују.

Међутим, његова огромна поуларност заснива се на једној потпуно супротној основи - да рок није само то. То сама музика потврђује својом способношћу да се мења и да остане један од највиталнијих модерних уметничких израза и у приликама као што је ова о којој је било речи у Џубоксу од 1. фебруара 1980. године, под називом "Рокери за Кампућију".

Из овонедељног издања емисије издвајамо и следећу причу која почиње са - био једном један човек који се звао Сер Вилијам Кјубит, инжењер и млинарев син, иначе Енглез. Колико је сам волео да трчи, не зна се, али историји малих ствари допринео је својим изумом који се данас користи у свим теретанама, међу такозваним кардио-справама. Сер Кјубит је 1816. године управи енглеског казнено-поправног завода у Бери Сент Едмондсу понудио нацрт објекта који је више личио на амбар или коју другу велику сеоску помоћну просторију, са три улаза који су имали посебне степенице.

Замислио је да то кажњеницима буде простор у којем ће корисно и бесплатно допринети затворској економији. Они би ходали по спољној страни великог точка илити ваљка, који се окретао око челичне осовине. Осовина је покретала зупчанике, а преко њих се даље преносила сила окретања и ваљак вртела онолико брзо колико су кажњеници жустро ходали. А док би они тако, поређани дуж ваљка жустро ходали, на другој страни би се млело жито...

Уредник и водитељ: Мирјана Блажић