Којекуда

План Централних сила је био да на Србију, према неким подацима, пошаљу 800 хиљада војника! Забележено је и да су немачки генерали оклевали да предузму офанзиву сабијања српске војске у тако чврст обруч, поштујући свог малог противника. Немачко политичко вођство сматрало је супротно... Србија је нападачима могла да супротстави највише 420 хиљада војника, углавном старије животне доби, развучених на хиљаду километара фронта.

Борбе су углавном биле - до последњег; падали су градови и људи, војници и цивили; остајала је прерована, крвава пустош. Српска војска је морала да се повуче. До Косова је стигло њих 300 хиљада, а до Крфа - 220. Уз војску, повлачиле су се и десетине хиљада нејачи - тадашњи руски посланик у Србији јављао је да целе земља представља покретну масу избеглица...

Морали смо да развучемо овако широко историјско платно да бисмо могли да схавтимо смисао једне капи која је са милионима сличних, те 1915. чинила океан језе у ком се гушила Србија. Да бисте чули како су житељи села Селевац крај Смедеревске паланке, њих 89 стараца, жена и деце, животом платили само зато што су покушали да из блата изгурају један(!) заглављени српски топ... И како бисмо се подсетили колике и какве жртве су узидане у оно што историја потом бележи као велику и славну победу.

А све као да је стало у пар речи, у два наслова - „Три силе притисле Србијицу" и „Србијицо, душо горка", две књиге које је, заједно са Милијом Ђорђевићем, још пре 30-так година објавио смедеревскопаланачки новинар и књижевник Драгутин-Драга Паунић, чију су причу слушале, снимале и сада приредиле Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.