недеља, 27. мај 2018, 09:05
Којекуда
Медвеђа – општина на крајњем југу Србије. Безмало метафора за забаченост и неразвијеност, нажалост. У последњих готово тридесет година често помињана, заједно са Прешевом и Бујановцем, а све због бурних и болних међунационалних проблема.
Када после дугог путовања, путевима различитог квалитета, напокон стигнете у Медвеђу, јасно вам је да су приче истините. Скоро све.
И далеко је - али је природа прелепа: извори, потоци, водопади, речице, реке - све жубори - висоравни, клисуре, усеци, брда и планине - све зелено.
И неразвијена је - мало шта и мало ко ради, а број становника за двадесет година је готово преполовљен - сада их је око 7 и по хиљада на 524 квадратна километра површине целе општине.
Али шта није истина и шта ће придошлицу сигурно, и то пријатно, изненадити? Нисмо среле баш никога ко би нам рекао да су међунационални односи лоши. Срби, Албанци, Црногорци, Роми... сви су са много поштовања говорили једни о другима и - макар нама - нико се није пожалио.
Нису ни Шабан ни Арбен Ферати, стриц и синовац, из старе албанске породице Ферати, настањене у селу Тупале, заселак Дукате. Срели смо се у Сијаринској бањи и дуго и лепо разговарали. Углавном, додуше, о мукама и проблемима живота у једној од најнеразвијенијих општина, у којој су мањина. Али зато речи „комшија", „пријатељ" и „народ" - а увек додају „цео народ", „сви људи" - чак и у говору, као да имају велика почетна слова.
Чућете, упознаћете их, надамо се и разумети.
И ову причу забележиле - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Фотографијa са насловне стране преузета са medvedja.org.rs
Коментари