Српски на српском

Моји пријатељи, Јовановићи, Ана и Зоран, нису могли да имају децу. Годинама су покушавали да усвоје дете и обогате своју малу породичну заједницу. После дуге борбе, жеља им се остварила и усвојили су трогодишњег дечака Андрију. Једва су чекали Нову годину да му припреме радостан догађај.

Ана ми се похвалила: ''У кућу су донешени поклони. Стављени су испод јелке, која је унешена кроз прозор, јер није могла да буде пронешена кроз врата. Дивно смо је окитили. Једва чекамо да обрадујемо Андрију''. Помислила сам како је све добро док још има овако племенитих људи. Украсиле смо кућу, а нарочито собу малог Андрије. Ана је била нарочито узбуђена. Радовала сам се са њом, али, када сам кренула кући, нисам могла да се ослободим мисли о грешкама које је направила причајући ми о својим плановима....

Аутор текста: Тара Ђукић, студент (Српски језики књижевност, Филолошки факултет, Београд)

Драмска уметница: Јадранка Селец

Уредник: Мирјана Блажић

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво