Таласање - Шетња

Док друга деца из златарских села иду у школу аутобусом, Јозина путују километрима, кроз густу шуму, јашући на коњу, до најближе основне школе. Јозо Бојовић је отац Немање и Милице, двоје малих школараца из села Мишевићи на Златару. У том селу одавно нема школе. Укинута је, јер није било деце.

Пустош је "одзвањала" са свих страна, све док се, пре девет година, није родио Немања, а потом и Милица. Њихова граја, ипак, није била довољна за поновно отварање школских врата, ни оних монтажних за истурено одељење. Због звери и других опасности које вребају на путу, кроз планину, Јозо свакодневно прати децу и у рукама држи узде од коња. И тако годинама. 20-так километара горе-доле, дању-ноћу, лети-зими, по киши или дубоком снегу.

Он  каже, у шали, да је најстарији основац у Европи. Али, није Бојовићу, потомку војводе Петра Бојовића, било увек до шале. Нарочито, када је био нежења. Ниједна жена није хтела да живи с њим у планини, па је запуцао све до Албаније да би пронашао ону с којом би се скућио. И, нашао је Лену.

Она сада води домаћинство док су њени у школи, укључујући и мужа, који децу мора да сачека да заврше часове, како би се сви скупа вратили у своје село, опет на коњу и опет кроз шумске стазе.

Из "школе" се Јозо враћа касно по подне, па му мало, како је рекао нашој новинарки Наташи Аћимовић, остаје времена за радове на имању. Како би нахранио стоку, порани у три сата изјутра, а по повратку, у штали је до дубоко у ноћ. И тако годинама живе Бојовићи, скоро једини становници села Мишевићи на Златару. А, да је до њих тешко доћи, јер нема ваљаног пута, уверила се и екипа Радио Београда. Додуше, Војска је почела да се одужује славном војсковођи, војводи Петру Бојовићу и гради пут кроз његово село Мишевиће, истина - још није стигла до асфалта.

Уредник и водитељ Мирјана Никић.