Паул Кле

„Дозволите ми да употребим једно поређење, поређење са дрветом. Уметник се повезао са овим многоликим светом и, тако желимо да верујемо, у њему се донекле снашао; у тишини. Он је тако добро усмерен да је способан да уређује протицање појава и доживљаја. То усмерење у стварима природе и живота, тај веома разгранати и разрачвани поредак, желео бих да упоредим са корењем дрвета. Одатле струје сокови ка уметнику, како би прошли кроз њега и кроз његове очи. Стога он стоји на месту стабла. Повучен и покренут снагом таквог струјања он даље спроводи опажено у дело. Као што се крошња дрвета временски и просторно видљиво шири на све стране, тако се исто дешава и са делом. (Уметник) на месту које му је додељено, као стабло, не чини ништа друго до скупља и спроводи даље оно што долази из дубине. Он нити служи нити влада, он само посредује. Стога он заузима једно истински скромно место. А лепота крошње није он сâм, она је само прошла кроз њега.“

Тако је у својим теоријским списима промишљао о уметности Паул Кле, један од највећих сликара 20. века. Његова забележена предавања, есеји, дневници и писма, поред задивљујућег ликовног опуса, и данас су извор инспирације за трагаоце и истраживаче, за све оне који осећају позив да проговоре кроз уметност или је барем разумеју ...

Године 1937, Паул Кле насликао је једну од својих најпознатијих слика. Критичари се слажу да је то политичко, историјско дело, премда се мишљења разликују у томе како га треба тумачити. Наслов слике је „Револуција вијадуктā" и на том релативно малом платну, на тамноплавој позадини, приказани су појединачни лукови моста, у различитим бојама и величинама, како ступају ка посматрачу. Они не иду у редовима, већ пре као несређена гомила и тај утисак појачавају управо разлике у величини и боји лукова.

Неки критичари сматрају да, насупрот једнообразности и правилности које намеће тоталитаризам, Клеови лукови говоре о индивидуалним разликама. То потврђује и један његов ранији рад који се односио на стил нацистичке архитектуре, у којој су мостови добили на значају због изградње аутопутева. Али на Клеовој слици лукови одбијају да сарађују у униформности и крутом поретку. Одбијају да остану само карике у ланцу - сваки од њих жели да постоји за себе. Стога разбијају редове и тако дижу револуцију.

На чувеној слици Паула Клеа лукови замишљених мостова ступају ка нама, сваки посебан, сваки својим кораком. Њихова бројност чини да су свесни своје снаге. Ако ишта желе да „прегазе", то је наметнути, сурови ред. Та слика је била објава рата нацистима који су, мада без успеха у наметању потпуне уметничке једнообразности, ипак успели да потисну сву индивидуалност у уметности...

Наш гост из прошлости биће швајцарско-немачки сликар Паул Кле.

 

Аутор текста: Хана Гадомски.

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво