Бруно Латур: Никад нисмо били модерни

Бруно Латур је француски филозоф, социолог, антрополог науке и, како сам понекад себе представља, антрополог модерности. Двадесет година је био предавач на престижној париској Националној високој техничкој школи (Ecole des Mines), где је истовремено учествовао у раду Центра за социологију иновација. Године 2006. прелази на Институт за политичке студије из Париза и руководи новооснованом катедром Габријела Тарда. Од седамдесетих година прошлог века, у сарадњи са Мишелом Калоном, инжењером и тадашњим директором Центра за социологију иновација, кроз низ емпиријских истраживања у области науке и технике, развија особени аналитички оквир у студијама науке, инспирисан филозофијом науке Мишела Сера и „строгим програмом" у социологији сазнања Дејвида Блора. Као резултат ових студија науке настају књиге: Живот лабораторије: друштвена конструкција научних чињеница, коју потписује заједно са Стивом Вулгаром (1986 [1979]), Микроби - рат и мир (Microbes - guerre et paix, 1984), Наука у акцији (Science in Action, 1987), Арамис, или љубав према технологији (Aramis, ou l'amour des techniques, 1992), Пандорина нада (Pandora's Hope, 1999), Политике природе (Politiques de la nature, 1999)... Упоредо са социоантрополошким студијама науке, Латур гради кохерентну општу теорију друштва која је данас позната као „актер-мрежа-теорија", „социологија асоцијација" или „социологија превођења". Латурова свестраност огледа се у низу уметничких пројеката у којима је учествовао.

Књига Никад нисмо било модерни - оглед из симетричне антропологије чије делове ћемо емитовати на Трећем програму, објављена је 1991. године у Паризу. Латур сматра да су критичари, да би говорили о нашем свету, развили три различита приступа: натурализацију, социјализацију и деконструкцију.

„Рецимо, онако на брзину и помало неправедно, Шанже, Бурдије, Дерида. Када први говори о натурализованим чињеницама, више нема ни друштва, ни субјекта, нити облика дискурса. Када други говори о социологизованој моћи, више нема ни науке, ни технике, ни текста, ни садржаја. Када трећи говори о учинцима истине, било би веома наивно веровати у стварно постојање можданих неурона или игара моћи. Сваки од ових облика критике моћан је сам по себи, али га је немогуће комбиновати са осталима. Може ли се замислити студија која би од озонске рупе начинила нешто натурализовано, социологизовано и деконструисано? Ту би природа чињеница била апсолутно успостављена, стратегије моћи предвидљиве, али зар се ту не би радило само о чулним ефектима који пројектују бедну илузију о једној природи и једном говорнику? Такав пачворк био би гротескан. Наш интелектуални живот остаје препознатљив све док епистемолози, социолози и деконструктивисти остају на одговарајућој удаљености, хранећи своје критике слабошћу других двају приступа. Повећајте науке, развијте игре моћи, исмејте веровање у стварност, али не мешајте те три нагризајуће киселине. Но, од две ствари можемо имати само једну: или мреже које смо развили не постоје заиста и критичари су у праву што маргинализују студије о наукама или што их комадају на три одвојена скупа - чињенице, моћ, дискурс - или су пак мреже онакве каквима смо их описали и прелазе границе великодостојника критике - нису ни објективне, ни друштвене, ни учинци дискурса, а истовремено су и стварне, и колективне, и дискурзивне. Или морамо да нестанемо ми, доносиоци лоших вести, или пак сама критика мора да уђе у кризу због тих мрежа на којима ломи зубе. Научне чињенице су изграђене, али не могу да се сведу на друштвено зато што је оно испуњено објектима који су употребљени да би се изградило. Покретач те двоструке изградње потиче из скупа пракси које појам деконструкције обухвата у најмањој могућој мери. Озонска рупа је превише друштвена и превише се о њој прича да би била заиста природна; стратегија фирми и шефова држава толико је пуна хемијских реакција да се не може свести на моћ и интерес; дискурс о екосфери превише је стваран и превише друштвен да би се могао свести на ефекте чула. Да ли је наша грешка то што су мреже у исти мах стварне као природе, испричане као дискурс, колективне као друштво? Морамо ли да их пратимо напуштајући ресурсе критике или да их напустимо сврставајући се уз опште схватање поделе критике на три дела? Наше јадне мреже су као Курди што их својатају Иранци, Ирачани и Турци, а који ноћу прелазе границе, венчавају се међу собом и сањају о заједничкој отаџбини коју би извукли из трију земаља које их комадају.Та би дилема била неразрешива да нас антропологија већ одавно није научила да, без кризе и критике, обрађујемо тканину шава природа-култура. Чак је и највећи рационалиста међу етнографима, кад буде послат далеко, кадар да у једну исту монографију повеже митове, етнолошке науке, генеалогије, политичке облике, технике, религије, епове и обреде народа које проучава. Пошаљите га код Арапеша или Ашуара, код Корејаца или Кинеза, и добићете једну исту приповест која повезује небо, претке, облик кућа, гајење јама, маниоке или пиринча, иницијацијске обреде, облике владавине и космологије. Нема ниједног елемента који не би био у исти мах стваран, друштвен и испричан."

(Бруно Латур, Никад нисмо били модерни)

Књига Бруна Латура ускоро ће се појавити у издању издавачке куће Mediterran Publishinga.

Уредница емисије: Оливера Нушић.