Музика вива

Ендрју Норман је рођен 1979. године, а Њујорк Тајмс га назива „једним од најталнетованијих и најцењенијих композитора своје генерације". Студирао је компоновање на Универзитету Јужне Калифорније, као и на Јејл универзитету, а у својим делима инспирише се еклектичним миксом звукова и извођачких пракси проистеклих из његовог познавања клавира и виоле, односно дугогодишњег проучавања архитектуре. Норман је заинтересован за истраживање музичке наративности, посебно оне нелинеарне, коју позајмљује из поступака коришћених у филмској уметности и свету компјутерских игрица, спајајући их са традиционалним симфонијским облицима. Дела овог америчког аутора су изводили водећи ансамбли и оркестри широм света, а међу најважнијим заговорницима његовог опуса налазе се еминентни диригенти попут Марин Алсоп, Сајмона Ретла и поменутог Густава Дудамела. Ендрју Норман је добио признање за Америчког композитора године, Греми награду за композицију године, Пулицерову награду за композицију, као и Громајер награду 2017. године за своју остварење Play настало у сарадњи са пројектом Бостонски модерни оркестар.

Композицију Sustain (Задржано) је магазин Њујоркер назвао „новим америчким ремек-делом", са чијом оценом се слажу и други критичари угледних америчких новинских издања. Норман је концептуални оквир за своје дело засновао на чину седења у тишини и слушању симфонијске музике, који је неизбежан приликом извођења уметничке музике у протеклих стотињак година. Он се пита да ли ће данас или у блиској будућности овакав вид слушања уопште бити могућ јер су људи данас, како Норман каже, „бомбардовани све више атомизованим делићима информације". Норман поставља питање шта би се десило у времену у којем су „претерана стимулација, фрагментаризације и изолација норме искуства и дискурса" и да ли би тада „заједничко слушање једне, дугачке, непрекинуте музичке мисли имало вредност жртвовања или другости какву уопште не можемо да замислимо", каже аутор.

Због тога је композиција Sustain у својој основи непрекинута музичка мисао која алудира на велике и нама незамисливе протоке времена, веће од минута и секунде у којима све више обитавамо. Структурно гледано ова композиција има форму обрнуте спирале: иста секвенца се понавља десет пута заредом, али тако да је свака репетиција експоненцијално бржа од оне претходне. Другим речима, док секвенца на почетку траје више минута, на самом крају то јест у центру спирале пролази за тек неколико тренутака. Партитура је омеђена са два сигнала: два клавира, наштимована у четвртонском односу, свирају сами све до одумирања у тишини, а оваквим гестом и започиње цела композиција.

Уредница Ксенија Стевановић