Уметност интерпретације – Луис Кентнер

Луис (Лајош) Кентнер је рођен 1905. године у Карвину у тадашњој Шлезији у породици мађараског порекла. Као изузетан таленат, уписао је Музичку академију у Будимпешти са само шест година студирајући клавир код Арнолда Секеља и композицију код Ханса Кеслера. Ипак, није био задовољан радом са овим конзервативним професорима, те је убрзо променио професоре и кренуо да учи код Леа Вајнера и Золтана Кодаја, са којима је започео дугогодишње блиско пријатељство. Поштовање и дружење, са иначе повученим Кодајем, довело је до тога да га је композитор замолио да изводи његова дела на концертима. Сарадања са Кодајем, препоручила га је и Бели Бартоку који је га је замолио да свира на мађарској премијери Другог клавирског концерта 1933. године, када је дириговао Ото Клемперер. Касније, заједно са својом првом супругом Илоном Кабош, Кентнер је 1942. у Лондону извео ревидирану верзију Бартокове Сонате за два клавира и удараљке, а после рата ће премијерно извести и Клавриски концерт број 3 овог мађарског аутора.

Кентнер је 1932. године учествовао на другом Међународном Шопеновом такмичењу у Варшави, где је освојио пето место, а наредне године је освојио другу позицију на првом Листовом такмичењу у Будимпешти, завршивши иза Ани Фишер.

У потоњој каријери, која се од 1935. године одвија у Великој Британији, у коју се Кентнер преселио, он је пре свега повезиван са ставаралаштвом Франца Листа. У неку руку, он је одговоран за одржање интересовања за пијанистички опус овог композитора у Енглеској, чија је популарност јењавала, док су критичари истицали да и поред свог Кентнеровог залагања он не може да претвори „мелодрамске бесмисле у снажну драму", алудирајући на Листов пијанизам. Без обзира на све, Кентнер је често снимао мање позната Листова дела и пионирски омогућио да Листов пијанизам добије потпуно другачију оцену у послератном периоду. Репетоарски овај пијаниста је изводио велики број композиција - од комплетних соната Бетовена, Шуберта, као и Добротемперованог клавира Јохана Себастијана Баха, до остварења Мајкла Типита, Артура Блиса и Алана Росторна.

После завршетка Другог светског рата, Кентнер се оженио са Гризелдом Гулд, сестром Диане Мењухин, те из тог периода потиче и пријатељство између два музичара који су постали и музички партнери. Заједно са њом премијерно је извео Виолинску сонату Вилијама Волтона, а потом су формирали и трио са виолончелистом Гаспаром Касадом, а остао је забележен и њихов снимак Виолинске сонате Јохана Себастијана Баха. Кентнер је постао председник Британског Листовог друштва, а био је и уважен члан жирија бројних цењених пијанистичких реситала. Умро је у Лондону, 1987. године.

Луис Кентер није био пијаниста виртуозоног типа, већ је своју техничку поткованост користио за сасвим јасне и прецизне музичке резултате. Он је дубоко проучавао дела која је свирао и његове интерпретације се могу окарактерисати као интровертне и интелектуалне, но никако лишене дубоке емотивне проживељност и пажљивог грађења драматуршких потки. Посебно се истиче његов осећај за нијансирање и боју, које дају делима вишеслојност.

Уредница Ксенија Стевановић