Уметност интерпретације

Као пијаниста Шостакович приказује мајсторску технику и јасан туше, базиран на објективном приступу клавиру у складу са карактером своје музике. Ипак, његов тон је заобљен и леп, а у кантиленама показује изузетну музикалност и осећај за фразирање.

Шостакович је клавир почео да учи са девет година у породичном кругу, показавши изузетан таленат. Са тринаест година је примљен на Петроградски конзерваторијум где му је професор клавира био славни педагог Леонид Николајев, а класу је похађао заједно са Владимиром Софроницким и Маријом Јудином. По завршетку студија, Шостакович је испрва започео двоструку каријеру концертног пијанисте и композитора, али је његов „суви пијанистички" стил – како су то савременици примећивали – пролазио незапажено. Ипак, добио је похвалу на Првом међународном Шопеновом такмичењу у Варшави 1927. године, али је у том тренутку његова композиторска каријера почела успешно да се развија, те је пијанизам оставио по страни.

Ту примећену „сувоћу" у ствари треба тражити у постулатима руског пијанистичког објективизма који је пажњу поклањао нотном запису, суптилним емотивним сенчењима и мањку гестуалности која је красила роматичарски приступ клавиру, као и у Шостаковичевој поетици базираној на иронијског и мисаоној дистанци. Као пијаниста он се никада не упушта у површинске ефекте радих њих самих, већ показује необичну прецизност и суптилност, која је усхићујућа и инспиративна. У сваком случају Шостакович као извођач спада у ред великих композитора који су уједно били и велики пијанисти попут Рахмањинова, Бартока, Прокофјева или у 19. веку Листа и Шопена.

Уредница Ксенија Стевановић