Фестивал Промс 2019

Ове године фестивал Промс обележио је неколико важних догађаја: 125 година постојања, као и 150 година од рођења једног од оснивача Промса, диригента Хенрија Вуда. Поред тога, како је Дејвид Пикард, директор фестивала указао, ове године Промс је прославио и 50 година од када је мисија Аполо 11 први пут слетела на Месец, што је представљало једно од највећих достигнућа савременог човека. Зато су програмски уредници Промса ове године проширили фокус и на представљање дела композитора који у својим остварењима праве везе између музике, природе и окружења.

Симфонијска поема Тако је говорио Заратустра, опус 30 Рихарда Штрауса једно је од најзначајнијих дела музичке литературе позног романтизма која праве директну везу за светом изван музичког. Штраус је ово остварење, инспирисано истоименим Ничеовим филозофским делом, компоновао 1896, исте године када је премијерно представљено публици у Франкфурту. Након уводне Оде Сунцу, следи осам Заратустриних казивања: О старим световима, О врхунској тежњи, О радостима и страстима, Посмртна песма, О науци, Оздрављење, Плесна песма и Песма ноћног путника. Први звучни запис остварио је Сергеј Кусевицки са Бостонским симфонијским оркестром 1935. године, а потом је 1944. године реализован снимак на којем Штраус изводи ово дело са Бечким филхармоничарима. Такође, одломци ове симфонијске поеме популаризовани су и захваљујући филму Одисеја у свемиру 2001 Стенлија Кјубрика из 1968. године.

Када је 1990. године премијерно изведена композиција Признање Изобел Гоуди Џејмса Мекмилана, то је био један од значајнијих тренутака у модерној историји Промса. Наиме, постављајући у програмску шему концерта дело релативно непознатог младог композитора - тада тридесетједногодишњег Мекмилана - између Сибелијусовог Виолинског концерта и Бетовенове Четврте симфоније, уредници су направили храбар потез који се исплатио вишеструко. Дело је доживело тренутни успех и публика га је поздравила снажним овацијама, што је изненадило и самог композитора. А за успех и његову добру рецепцију првенствено је била заслужна тема према којој је аутор имао снажна осећања и емоције. Наиме, као Шкот, римокатолик, Мекмилан је патио због последица верске поделе у својој земљи, посебно за време протестантске реформације, када је, како се наводи, погубљено преко четири хиљаде Шкота који су били „у савезу са ђаволом, бавили се враџбинама и вештичарењем". Међу њима је била и Изобел Гоуди, која је 1662. године преживела велике тортуре пре него што је спаљена на ломачи. Напомена коју је Мекмилан унео у парититуру јасно говори о композиторовој намери: „У име Шкота, ово дело жуди за ослобођењем, опраштањем и нуди Изобел Гоуди милост и хуманост који су јој ускраћени у последњим данима живота... Ово је Реквијем који она никада није имала", истиче композитор. Иначе, извођењем овог дела Промс је прославио и Мекмиланов шездесети рођендан.

Емисију уређује Ирина Максимовић Шашић