Виториo Морфинo: Пет теза Макијавелијеве филозофије

Један од најбољих европских познавалаца Макијавелијевог дела, Виторио Морфино, у својој студији „Пет теза Макијавелијеве филозофије" прилази великом фирентинском писцу из филозофске позиције уочавајућу у његовом делу, можда и упркос Макијавелију самом, снажне филозофске покрете који се, међутим, не уочавају ни лако ни одмах јер су прекривени пре свега политичким мотивима и једнако славним тумачењима. Морфино настоји да покаже како Макијавелиjево разумевање политике не проистиче само из његовог искуства као учесника и посматрача политичке сцене свога доба, већ да у основи његовог дела стоје филозофски мотиви попут узрочности, односа субјекта и објекта, односно, као круна свега, проблем истине. Зато Морфино и анализира једну од најславнијих Макијавелијевих синтагми, verita effetuale della cosa, из петнаестог поглавља Владара, питајући се у каквом су односу именица verita (истина) и придев effetuale који се може превести и као „стварно", те би Макијавелијев израз могао да се разуме и као „стварна истина ствари (насупрот измаштаној истини)". Но, Морфино измешта перспективу и у придеву effetuale чује „деловање", чује оно што истину чини стварном: дакле људска акција, људско деловање, активирање човека као бића које брине за своју заједницу, активирање политичког човековог бића. У следећем кораку анализе он отвара проблем телеологије, односно циља политичког деловања и пита се, следећи Макиjaвeлијеве мајсторије, како се и зашто догађа да исто поступање код различитих људи и у различитим приликама доводи до различитих учинака. У последњем, неизбежном кораку, хвата се Морфино у коштац с најславнијим Макијавелијевим појмовима, врлином и срећом и, на трагу великих тумача Макијавелија, утврђује да срећа, у људском деловању, не игра готово никакву улогу (те утолико одбацује и уплитање судбине у човеков живот), што значи да је у човековим рукама и његовим способнoстима сва његова судбина.

С енглеског превео Горан Стојановић
Уредник Иван Миленковић