Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Бранко Брезовец је редитељ чија је поетика систематски грађена на принципима постмодерног приступа позоришној уметности, па и на свесном редитељевом одбијању да литерарна дела прихвати као једном за свагда задати материјал који само ваља превести на језик сцене. Како нас подсећа Александар Милосављевић, у досадашњој каријери овај редитељ је неколико пута на сцену постављао Глембајеве; позната је, на пример, његова ријечка инсценација Господе Глембаја у Хрватском народном казалишту „Ивана племенитог Зајца", у којој је 2007. године публици, између осталог, као провокацију понудио и појаву познате поп певачице Северине у улози барунице Кастели-Глембај. Доцније се Брезовец вратио Глембајевима сценским поставкама у Загребу, у продукцији Казалишног фестивала „Еуроказ", где је улогу барунице играо мушкарац, а исти комад је режирао и у Прилепу, у Театру „Војдан Чернодрински", док је сада донео смелу одлуку да начини необичан спој - загребачке и прилепске представе.

Најновија премијера, дакле фузија прилепске и загребачке продукције, крајње је сведена, а на сценски формат није утицало ни дуплирање броја актера, јер је безмало сваку улогу у овој копродукцији играло по двоје глумаца. Стиче се утисак да је основна редитељева интенција била да скрене пажњу гледалаца са социјалне димензије Крлежине драме на интимни план, па се тако нарочито фокусирао на гротескну природу главних јунака приче. Тако је створена густа мрежа могућих тумачења. Иронијска дистанца на којој редитељ инстистира функционише тако што генерише нијансирану духовитост, која је у супротности с душевним мраком и тамним тоновима амбијента. На плану сценографије, коју је креирала Ивана Кнез, прилепска продукција афирмише радикални раскид са сваким призвуком реализма - све је овде до пароксизма стилизовано, најчешће у гротескном кључу, а актери се појављују и сценски дејствују из скучених кутија налик мртвачким сандуцима. Међутим, између овако препознате концепције и њене сценске реализације постојао је исувише велики и дубок јаз, па су многи елементи у представи тек назначени и, најчешће, само наговештени. Отуда је и фузионисање два глумачка ансамбла деловало као механички поступак, сценски недовољно аргументован, а на моменте чак исувише насилан. Није тешко претпоставити шта би Мирослав Крлежа мислио, а свакако и гласно и јасно рекао о оваквом приступу упризорењу његове свакако најзначајније и најизвођеније драме, но без обзира на то, Брезовчева инсценација је легитимна и провокативна. Ако ништа друго, провокативност ове представе би можда Крлежи измамила дискретан осмех, коменатрише Милосављевић.

Читала Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.