Краљевска музичка академија

Иако је италијанска опера била присутна у Лондону од 1711. године, када је у британској престоници премијерно изведена опера Риналдо Георга Фридриха Хендла, оперске продукције нису биле редовне, нити уједначеног квалитета. Ово је пре свега наилазило на негодовање енглеске аристократије, која се са италијанском озбиљном опером могла упознати на својим путовањима и за коју је ово било питање класног престижа и националног поноса. Краљевска музичка академија основана је управо на иницијативу групе аристократа и то као специфични амалгам дворске институције и приватног деоничарског друштва: Џорџ I издао је краљевски патент, односно повластицу, уз коју је одобрио и субвенцију од 1000 фунти стерлинга, док је шездесетак аристократа купило акције од по 200 фунти стерлинга, креирајући тако почетни капитал компаније. Акционари су на својим тромесечним састанцима бирали директоре који су управљали компанијом, али је управник двора имао право вета на њихове одлуке. Краљевска музичка академија радила је у Краљевом позоришту на Хејмаркету, у лондонском Вестенду, са сезоном која је трајала од децембра до јуна, са просечно две представе недељно, уз редовне посете чланова краљевске породице.

Захваљујући залагањима енглеске аристократије, у раду Краљевске музичке академије учествовали су водећи европски певачи – интерпретатори италијанске озбиљне опере своје генерације. У првим месецима након оснивања компаније Георг Фридрих Хендл отпутовао је у Дрезден како би ангажовао италијанске певаче. Хендл је приволео четири певача који су учествовали у тамошњој раскошној прослави краљевског венчања да се придруже лондонској трупи, а међу њима је свакако најчувенији био кастрат Франческо Бернарди Сенесино. Иако се за Краљевску музичку академију пре свега везује Хендлово име, у првим годинама рада Хендл није имао првенство као композитор, а забележено је и да је имао лоше односе са водећим певачима у компанији. Једно од првих дела које је постављено на сцени на Хејмаркету била је опера Нарцис, која је заправо представљала обраду римске опере Љубав сенке и љубомора светлости Доменика Скарлатија, из пера енглеског композитора Томаса Розенгрејва. Међу водећим италијанским композиторима који су у овом периоду писали за лондонску трупу били су и Атилио Ариости, Ђовани Бонончини и Ђовани Порта. Бонончинијеве опере Криспо и Гризелда биле су посебно запажене у сезони 1721/22. године, а Гризелда се уједно сматра једном од најуспелијих опера у опусу овог композитора. Писана је на либрето Апостола Зена, који као предложак има причу о „стрпљивој Гризелди" из Бокачовог Декамерона, а који је за потребе лондонске продукције прерадио Паоло Антонио Роли. О успеху опере сведочи и чињеница да је Боночини приредио штампано издање увертире и свих арија из опере, а опера је поново постављена десетак година доцније, на инсистирање Сенесина, који је био први тумач водећег лика Гвалтјера.

Сенесинов глас савременици су описивали као снажан, јасан, покретан, тембровски пријатан и уједначен алт, савршено чисте интонације и одмереног вибрата. По питању глуме савременици су били подељени: док су неки видели његову сценску појаву као природну, мада примеренију херојским него ли љубавним ролама, други су га описивали као неспретног и укоченог. Сенесино је био изразито високог раста, што је предмет једне од сачуваних карикатура његове појаве на лондонској сцени, за коју се сматра да се односи на сцену из Хендлове опере Флавио, из маја 1723. године. Реч је о специфичном остварењу у коме су Хендл које комбинује елементе сатире са опером серијом и које се можда најбоље може описати као антихеројска комедија са трагичном позадином. Сенесино је у овој опери тумачио лик Гвида, сина саветника ломбардског владара Флавија, који је растрзан између наклоности према својој супрузи Емилији и дужности према свом оцу, кога је понизио његов Гвидов таст.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић