Уметност интерпретације – Сећање на Џеси Норман

Глас Џеси Норман је критичар Њујорк Тајмса Едвард Ротшајн упоредио „са палатом звука" и записао „он је изузетних димензија, досежући позади и напред. Он се отвара према непредвиђеним визурама. У њему се налазе осунчане собе, уски пролази, величанствене дворане. Госпођа Норман је краљевска господарица своје области, чија је физичка присутност у потпуном складу са њеним вокалним могућностима", завршава Ротшајн. Величанствени глас Џеси Норман – препознатљив и јединствен иако је припадао драмском сопранском фаху – имао је покретљивост и мецосопранску дубину, због чега је он иствремено био и таман и свето, препун тела и просветљених копф тоновам уз изузетну контролу пројекције звука, посебно на њеном врхунцу 80-их година. Снажан, а прецизан глас спојен са изузетном концентрацијом и разумевањем текста, драмском одлучношћу и непревазиђеном контролом дисања, омогућили су Џеси Норман да бриљира у немачком репетоару – у делима Вагнера, а посебно у композицијама Рихарда Штрауса. Својим урођеним сценским ауторитетом, али и посебном пажњом коју је придавала тексту, успела је не само да превазиђе расне препреке у односу на вагнеријански репертоар, већ и да их промени и сломи.

Нажалост, вокални врхунац Џеси Норман је трајао релативно кратко – већ почетком деведесетих година чују се пукотине и тешкоће, посебно у вишем регистру њеног гласа. И поред тога њена појава – њен статус диве – привлачио је режисере и политичаре подједнако. Овековечена је у филму „Дива" Жан-Жака Бенеикса, а певала је на рођенданима енгелске краљице Елизабете, као и на инаугурацији два америчка председника – Роналда Регана и Била Клинтона, као и на церемонији сећања на погинуле у терористичком нападу на Њујорк 11. септембра.

Почетком деведесетих Норман се вратила у Америку из Енглеске која јој је била дом готово две деценије, а са овим животним повратком, започео је и музички повратак ка коренима њеног музичког живота. Са смањеним могућностима гласа, Норман се посветила смелим истраживањима афроамеричке музике, певајући спиритуале, џез стандарне, блуз, госпел, у свом дивљењу Дјуку Елингтону или Мерлин Горн. Такође, закорачила је и у свет савремене музике – изводећи Месијана или Песмарицу Џона Кејџа уз Мередит Монк и Џоан ЛаБарбару. Како се присећају очевици, величанстевна дива је у складу са Кејџовим инструкцијама седела за писаћом машином и упорно, посвећено куцала реченицу Ерика Сатија на француском језику: „Уметник нема права да троши време публике". Џеси Норман никада није трошила то време, већ га је оплемењивала и чинила га посебним, за савременике и за будуће генерације.

Уредница Ксенија Стевановић