Музеј звука – Музика за консорте

Око 1400. године, настанком бомбарде, тенорске варијанте шалмаја, у Немачкој се развила идеја да инструменти различитих димензија из исте породице могу да се користе како би изводили полифону музику, подражавајући природне разлике између људских гласова. Ово откриће довело је до процвата 'консорт' ансамбала – најпре дувачких који су били сачињени од флаута и блокфлаута, а након 1500. године у моду улазе консорти гудачких инструмената, пре свих виола, виолина и ребека. Док су дувачки инструменти, шалмаји, корнети и тромбони коришћени за извођење музике на отвореном, флауте и блокфлауте су коришћене у затвореним просторијама, док су временом посебно постали популарни консорти виола, који су сматрани посебно погодним за извођење контрапунктски мишљене музике, али и због боје тона блиске људском гласу.

Прве збирке композиција за консорте појавиле су се око 1500. године и, будући да су произашле из вокалне музике, биле су писане у форми мотета и шансона. Временом, како се развијала инструментална музика, настајали су и специфични жанрови попут фантазије и канцоне, док су аутентично инструменталне композиције представљали плесови. Ова дела су сада почела да се компонују и записују, уместо да се импровизују, док је основна мелодија прешла из тенорске у највишу деоницу. Рана музика за консорте била је компонована тако да може да се изведе на различитим типовима инструмената, да би тек касније композитори почели да истражују специфичне карактеристике појединачних инструмената, посебно у виртуозним сегментима у којима је импровизована орнаментација.

У Енглеској, музика за консорте је имала неке специфичности, пре свега у распрострањености и популарности фантазије у облику „Ин Номине", која је назив добила према одломку Бенедиктуса из једне мисе Џона Тавенера, који је коришћен као кантус фирмус. Ове композиције, често су компоновали аутори попут Кристофера Таја, Осберта Парслија и Вилијама Берда.

Други, аутентично енглески облик музике за консорте развио се у позном 16. веку, а своје исходиште није имао у комплексном контрапункту, већ у плесним формама – петогласним паванама и гаљардама, које су писали аутори попут Алфонса Ферабоска, Ентонија Холборна и Џона Дауленда. На крају, ту си у фантазије које су у Енглеској постале посебно популарне око 1600. године, а које су порекло водиле од мадригала и које су подражавале живи стил и сегментирану структуру овог облика. У вечерашњој емисији чућете неке од њих, настале из пера Џерома Басана, Џиона Ворда и Џона Копрарија.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић