Антологија српске музике – Соло песме Константина Бабића

Рођен 1927. године у Београду, Константин Бабић је студије композиције похађао на Музичкој академији, где је 1955. дипломирао у класи Миленка Живковића, а потом се усавршавао у Риму на Академији Санта Ћећилија. Још у току студентских дана радио је као музички сарадник Радио-телевизије Београд, а од 1956. године и као професор у музичкој школи Мокрањац. Године 1966. изабран је за доцента Музичке академије у Београду. Добитник је признања Младо поколење 1953. године, награде Југословенске радио-телевизије 1971. и 1972. године, почасне Плакете Скупштине града Београда, као и чествороструке награде Стеван Мокрањац.

Иако није написао много дела већих размера, Бабић је, по речима Властимира Перичића, постао познат по оригиналности свог музичког израза и искричавој духовитости мелодијске инвенције.

Поред хумора, Мирјана Живковић истиче и лиризам Бабићеве музике, наводећи да је овај аутор виртуозно уобличавао звук, пре свега у својим хорским композицијама, али и соло песмама и клавирској музици. Мирјана Живковић је, у тексту о Бабићевој музици објављеном у дневном листу „Политика" 15. априла 2011. године, написала следеће: „Понекад добро познате, скоро шаблонизиране гласовне акробације или клавирски пасажи „техничке природе" добијају, у добро погођеном контексту, духовити обрт оригиналног. У његовим лирским комадима нема романтичарске разнежености, а ипак одишу топлином која, макар и скривена, постоји у сваком људском бићу... У Бабићевој музици препознајем и одраз неких особина српског грађанског друштва (из кога је потекао), у коме су се причале шале, певале патриотске песме и спонтано музицирало..." – речи су Мирјане Живковић.

На концерту у Дому културе у Неготину, наступили су: Драгана Поповић – мецосопран, Љубомир Поповић – тенор и Милан Шуменковић – клавир.

Емисију је уредила Марија Вуковић