Разум и осећајност

Рођен у Прагу исте године као и Бетовен, Рејха је своју каријеру градио најпре у Бону, где је заједно са Бетовеном свирао у дворском оркестру. Иако је Рејха у вештини компоновања најпре био самоук, кријући од породице своје интересовање док је похађао студије математике и филозофије, касније је усавршавање наставио код значајних бечких композитора и педагога, Јохана Георга Албрехтсбергера и Антонија Салијерија. Након Наполеоновог освајање Беча, преселио се у Париз, где је заузео место професора контрапункта и фуге на Конзерваторијуму, а као педагог подучавао је, између осталих и Франца Листа, Хектора Берлиоза, Луиз Фаренк и Сезара Франка. У овом периоду настали су и његови најзначајнији теоријски радови, у којима је нудио ново виђење музичке форме, реконструишући полифоне облике попут фуге, те указујући на потенцијале полиритмије и политоналности.

Као композитор, Рејха је за собом оставио велики опус, али до данас несистематизован, делимично изгубљен или погрешно атрибуиран. Она дела која се са сигурношћу њему могу приписати, показују да су Рејхина интересовања обухватала најразличитије жанрове - од опере до клавирских фуга. Ипак, у историји музике је остао запамћен пре свега по својим дувачким квартетима, насталим у Паризу између 1811. и 1820. године. По речима самог композитора, почетком 19. века постојала је „празнина" када је реч о делима за дувачке ансамбле, пре свега јер композитори нису добро познавали технику свирања на овим инструментима. Као врсни флаутиста, али и одличан познавалац музичких облика, хармоније и контапункта, Рејха је успео да прошири сонатни облик стварајући варијатну у којој је било могуће изнети чак пет тема, чинећи га погодним за медијум дувачког квинтета.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић