Опера – Медеја Луиђија Керубинија

Базирана на Еурипидовој, као и на истоименој Корнејевој драми, ова опера написана у жанру француске опере-комик, дакле са неколико говорних делова, настала је у освит француске револуције. Либрето је написао Франсоа-Беноа Офман, који је у дело унео нешто од окружујуће револуционарне атмосфере. Наиме, 1792. године усвојен је закон о разводу, на основу неподударности брачних партнера или заједничке одлуке о растајању. На одређени начин, Медеја која тако снажно, и у крањој инстанци насилно одбацује контролу мушкарца, као да је у свом лику садржала нешто од револуционарне побуне Олимп де Гуж.

© SF/Thomas Aurin

У Салцбургу ове године, режисер Сајмон Стоун се определио за оригиналну француску верзију опере, иако је у XX веку доста честа и италијанска адаптација у којој је бриљилара најпозатија Медеја протеклих десетлећа - Марија Калас. Притом он и драматург Кристијан Арсени у потпуности су искључили говорне дијалоге, лишавајући тако, како то примећује критичар Трећег програма, музиколог Срђан Атанасовски „Керубинијево дело звука речи која је изговорена - неотпевана - на сцени, те (су) на њихово место увели екстензивне видео радове и телефонске гласовне поруке које Медеја оставља оцу своје деце, Јасону". Стоун и драматург Арсени, према томе, уводе нови драмски садржај који радњу преноси у садашњост, а Медеју слика као мајку-имигранткињу, која је, напуштена од Јасона, изгубила своју децу након развода и била принуђена да се врати у земљу свог порекла. Ово, наравно, уводи разноврсне проблеме у ток драме, од којих Стоун неке решава сегментацијом сцене, „што омогућава да у музичким ансаблима истовремено учествују ликови који наводно нису на истом месту, или чак ни у истој земљи", записује Атанасовски. А потом изводи закључак: „...можда мотивисани потребом да објасни друштвену генезу насилног злочина, Стоунови покушаји да „разуме" лик Медеје тако што ће му приписивати нова дела, попут убиства Креонта и Дирке на крају другог чина, а истовремено га раздвајати од његове митске предисторије, своде Медејину трагедију на психологију једног лика, одричући њеној побуни карактер и легитимитет политичког чина". Ово су речи из критике Срђана Атанасовског емитоване на Трећем програму у емисији Хроника 9. септембра ове године.

Уредница: Ксенија Стевановић.