Позоришне актуелности

© Аrno Declair

Роман Луја Едуарда Историја насиља припада данас веома популарној литератури која се на вешт начин поиграва с актуелним друштвеним темама и феноменима, критички се односи према стереотипима, а то чини на књижевно уверљив и у довољној мери провокативан начин. У овом случају глобална популарност Историје насиља заснива се на причи о младићу који на Бадње вече у свој париски стан позива странца који га, након бурне ноћи, силује и опљачка. Роман има исповедни карактер, а провокативност, између осталог, произилази не само из чињенице да аутор преиспитује предрасуде друштва којем припада, него и из податка да је ово дело аутобиографско. Како коментарише Александар Милосљављевић: Остермајер у инсценацији ове сложене приче примењује занимљив поступак заснован на фрагментарној драматургији и фино реализованим претапањима, што причи обезбеђује динамичност. Улоге главног јунака и силоватеља играју двојица глумаца, а све остале ликове - сестру, полицајца, форензичаре и здравствено особље изводи још двоје актера. На тај начин су на пробу стављени не само капацитети берлинског глумачког ансамбла, него је генерисана и специфична атмосфера која, упркос бљештавом сценском осветљењу, сугерише клаустрофобију затворене и недовољно проветрене собе, коју идентификујемо као метафору преовладавајућег стања свести у европским друштвеним заједницама. Кроз интензивне сударе - с једне стране, између главног јунака и његовог ноћног госта, а с друге, између силованог момка и његове сестре, као представнице најуже породице, односно репрезентаната неких од стубова друштва, што полиција и здравствени радници свакако јесу - постепено настаје шира слика суштински конзервативног друштва, неспособног да се ослободи предрасуда, штавише, склоног да у тим предрасудама ужива као у својеврсној цивилизацијској привилегији".

* * *

Нигеријска представа Yuropa кореографа Кудуза Оникекуа бави се судбином избеглица, али овај горући проблем савременог света сагледава из, за нас Еврољане, необичног угла - из перспективе невољника који из родне Африке крећу пут Европе у нади да ће избећи патње на које су осуђени у својој домовини, а верујући да ће на коначном одредишту пронаћи спас у стварности која себе доживљава као врхунски домет одређеног цивилизацијског развоја и у свету који се декларише као отворен за све културе, расе и националне традиције. Резултат који нам кроз плес и музику, кроз узвике и урлике, кроз каткад екстатични ритам и махниту игру, нуди троје извођача и један музичар, указује на болну истину да су наде и ових избеглица изневерене, а судари њихових жудњи и безосећајне стварности у овој представи добијају конкретну и веома болну димензију, закључује Милосављевић.

Читала Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.