Позоришне актуелности

Идеја о оснивању удружења које ће окупљати домаће глумце рођена је ван њихове домовине и у околностима за које је мало рећи да су биле тешке. То се догодило баш у време егзила готово комплетне српске државе током Првог светског рата, у доба једног од највећих искушење на којем се у својој историји нашла Србија. У тим драматичним приликама позориште се указало као делотворан, чак спасоносан вид одржавања морала не само српске војске него и народа уопште; одмах иза првих линија фронта, доцније и у камповима за прихват и опоравак рањеника, али и у логорима у које је непријатељ смештао заробљене српске војнике, глумци, а тада војници, реконвалесценти и заробљеници, припремали су и приказивали позоришне представе бодрећи на тај начин своје саборце, сапатнике, но и себе саме. Осокољени свешћу о овако моћним ефектима позоришта, на крилима искуства које су стицали глумећи у мрачним, ратним околностима, Брана Цветковић, Димитрије Гинић и Сава Тодоровић, заједно с групом колега, иницирали су одмах по окончању рата оснивање Удружења глумаца. И оно је настало, сада у новоуспостављеној држави - Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, убрзо потом Краљевини Југославији, а високог покривитељства и улоге заштитника Удружења прихватио се краљ Александар Први Карађорђевић, пише Александар Милосављевић.

Удружење је функционисало и развијало своје делатности у оквирима јасно дефинисаног система, што већ само по себи говори да су његови оснивачи и руководиоци увиђали потребу да се овдашње сценске делатности у сваком погледу еманципују, да се одмакну од вишедеценијске праксе која је глумце приказивала као путујуће торбаре, чергаре који за корицу хлеба и, евентуално, преноћиште, по крчмама и провинцијским свратиштима хансвурстовски забављају народ, а самим тим и као људе не баш најјасније дефинисане професије, дакле као особе сумњивог морала.

Тако је било у време оснивања Удружења, док је током Другог светског рата оно наставило да се стара о свом чланству, понајпре им помажући да преживе и опстану радећи свој посао, што је, као што знамо, неке глумце после ослобођења коштало живота. Сада видимо да се много деценија после Другог светског рата актуелно Удружење драмских уметника, као наследник оног предратног, нашло пред сличним изазовима. Позиција драмских уметника је данас поново крајње незавидна, а примена неолибералног модела који је све присутнији и у нашем културном животу увелико домаће глумице и глумце, као и пре више од сто година, своди на пуке забављаче, с том разликом што се данас паланачка свест необразоване и запуштене публике не оличава у варошицама и селима, него у свим аспектима стварности, коментарише Милосављевић.

Читала Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.