Студије и огледи – Од реза до шава: Марина Абрамовић и Улај

Светлана Рацановић истиче да су рани перформанси Марине Абрамовић, егземпларни за уметност перформанса 70-их, били радикални, често самоповређујући и болни напад тела/телом на (психо-физичке) границе индивидуе. Значили су опструирање граница нормативног субјективитета круто срезаног бинарним опозицијама, развезивање густе мреже социјалних (и културних) конвенција, правила, забрана, механизама дисциплиновања којима се успостављају и осигуравају те границе тела, омогућава њихово држање под контролом.

Наредном фазом, коју обележава сарадња са уметником Улајем од 1976. до 1988.године, није управљао осећај мањка, индивидуалне ускраћености или недовољности једног нити логика привидних компензација или имагинарних надокнада у пару, кроз другог, сматра Рацановић. У питању је динамика искушавања и опструирања индивидуалних граница, али и друштвено конструисаних улога које дејствују кроз динамику (мушко-женског) пара и (сваког) дуалног односа. Поступно, та динамика прелази у механику отварања и грађења нових односа и спојева са трећим телима. Из ње Абрамовић развија транзиторни пут на ком настају партиципативни или интерактивни радови као продукт синхронизовања, телесног и енергетског повезивања, „срастања" са другим природним телима (кристалом, животињама, другим људима, публиком, са силама природе). Они представљају екстензије, екстериторијализације њеног сензибилисаног тела, својеврсне „протезе", оруђа-инструменте повезивања са свеукупним силама постојања која се нуде посматрачу који сам постаје својеврсно „продужавање", „удвајање" тела уметнице.

Студија ће бити објављена у издању Геопоетике.

Читају Душица Мијатовић и Марица Милчановић.
Уреднице Оливера Гаврић и Оливера Нушић.