Позоришне актуелности – Александaр Милосављевић

Славну драму Ко се боји Вирџиније Вулф Едвард Олби је написао 1962. године и тада је она била смео покушај преиспитивања америчког сна и демаскирање наличја привидне идиле. Брак из рачуна, изневерени идеали младости, проћердана љубав, принцип користољубља као темељни животни нагон, уништавајућа љубомора, безнадно потонуће у алкохол и перфидни систем самокажњавања код Олбија постепено добијају конкретне обрисе градећи од фрагмената сложену слику конкретне брачне несреће. Данас овај комад препознајемо као слику односа у породици дубоко уроњеној у свеопшту грабеж, лицемерје и неприкривену бескрупулозност актуелног неолибералног система вредности, а некадашња критика одређеног погледа на свет комплетне једне нације у овом часу се односи на хипокризију која се више не тиче само Америке него царује планетом, пише Александар Милосављевић.

Редитељка Ленка Удовички и драматургиња Жељка Удовичић наизглед ништа не мењају у Олбијевом тексту, па ипак ова драма у извођењу глумачког ансамбла окупљеног у копродукцији Театра Улисис и Београдског драмског позоришта делује другачије. У представи су понајпре пробијене границе интимних светова главних актера, због чега изостају превише драматичне тајне које се разоткривају током једне пијане ноћи, јер савремени гледалац одавно не живи у илузији да је ово најбољи од свих светова у којем се успех и друштвени углед стичу марљивошћу, поштењем и самопрегорним радом. Отуда и перверзна игра коју те вечери иницирају Марта и Џорџ делује као део њихове рутине, а њих двоје као да једва чекају да у њу увуку и своје младе госте, Ника и Хани.

Милосављевић посебно истиче фуриозну игру глумаца на сцени: „Раде Шербеџија (као Џорџ) и Катарина Бистровић Дарваш (као Марта) су савршено прецизно и са становишта редитељских захтева тачно провели ликове које су тумачили кроз сва сложена стања и расположења, кроз специфичну игру театра у театру и трансформације какве подразумева динамика развоја ова два карактера. Хани и Ника је сам Олби, логично, поставио као споредне ликове, но веома важне јер се односи између Марте и Џорџа врло прецизно преламају кроз драмске функције које има млађи брачни пар, но у исти мах млади актери имају и конкретне задатке, па и онај да све време буду Џорџова и Мартина публика. Све су то Милан Марић и Ромина Тонковић сјајно реализовали, уверљиво парирајући својим старијим колегама. Након премијере и неколико летошњих реприза на Брионима, представа ће током наредне сезоне бити на редовном репертоару Београдског драмског позоришта, а нема сумње да ће походити и многе овдашње фестивале".

Читала Марица Милчановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.