Грамофонија

У емисији ћемо репродуковати снимке оркестарских остварења Игора Стравинског које су забележили чланови Лондонског симфонијског оркестра под управом Колина Дејвиса. Снимци су забележени 1964. и 1966. године а објављени су на плочи продукцијске куће Филипс у оквиру едиције под називом Секвенца 1982. године.

Током шездесетих година Колин Дејвис је постао ексклузивни уметник компаније Филипс, са циљем да у сарадњи са Лондонским симфонијским оркестром реализује капиталне пројекте бележења монументалних симфонијских и оперских остварења. Албуми које је реализовао у овом периоду укључују комплете најчувенијих Моцартових, Пучинијевих, Вердијевих и Берлиозових оперских остварења, поред неколико десетина снимака појединачних композиција Бетовена, Елгара, Хендла и многих других. Постепено, Дејвис је почео да сарађује и са другим компанијама као што су Дека и Ар си еј, да би касније у својој каријери поново забележио готово све композиције које је тумачио током рада под окриљем Филипса. Овај потез је наишао на подељена мишљења публике, будући да су са техничке стране нове интерпретације биле готово без недостатака, али упркос томе, поједина извођења нису била на нивоу оних из шездесетих година. Полемике око Дејвисове дискографске заоставштине додатно је појачао бокс-сет компаније Дек,а која је на 15 дискова објавила најчувеније Дејвисове оригиналне записе из Филипсове ере, нудећи могућност непосредног поређења снимака из различитих периода. Куриозитет је да овај комплет не садржи снимке које ћемо вечерас емитовати, а који су последњи пут објављени 1994. године у оквиру Филипсовог сета са различитим извођењима композиција Стравинског.

Иако у програмској књижици бокс-сета нема објашњења због чега се снимци које слушате не налазе у комплету са осталим записима из овог периода, један од могућих разлога се може пронаћи у стратегији компаније и диригента у другој половини осамдесетих година. Наиме, сходно поменутој Дејвисовој пракси поновног снимања, он је у овом периоду под холандском етикетом реализовао исти албум, али са Баварским симфонијским оркестром, који је објављен на плочи и дигиталном носачу истовремено, те постигао веома запажен успех. Имајући то у виду, може се рећи да је управо ово један од винила који су били предмет Дејвисових каснијих извођачких ревизија. Иако су за кратко снимци из 1966. године били у сенци новије плоче, данас се чини да су Дејвис, али и у новије време компанија Дека постигли потпуно супротан ефекат њиховим изостављањем, с обзиром на то да су их тиме учинили куриозитетом и вредним колекционарским примерцима којима је посвећена посебна пажња стручне јавности.

Аутор емисије: Милан Милојковић

број коментара 0 Пошаљи коментар