Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Јунакиње Еурипидове трагедије Жене из Троје су жртве коначног обрачуна грчке армаде с Тројанцима; преживеле су разарање које је уследило пошто што су Одисеј и његови одабрани саборци изашли из чувеног монументалног дрвеног коња, лажног данајског поклона, отворили градске капије и у Троју пустиле грчке освајаче. Еурипид пише психолошку драму о женама, мајкама, сестрама и ћеркама погубљених Тројанаца, које у рушевинама древног града, свог дотадашњег дома, чекају да им победници изрекну пресуду. Неке од Тројанки ће постати наложнице грчких војсковођа, друге ће бити њихове служавке, судбину трећих ће решити коцка, а неке ће бити погубљене. И баш на тој ситуацији редитељ Небојша Брадић препознаје суштину драме на којој базира своју представу, дакле, на дилемама које се тичу жена из разрушене Троје, на питањима да ли за њих уопште има живота, односно да ли је дотрајавање у понижењу ропства, лишеном ма какве емпатије, већа срећа од смрти, коментарише Александар Милосављевић.

Сценографију за представу је осмислио сам редитељ, конструишући клаустрофобични простор својеврсног лимба, међусвета у којем ће Тројанке ишчекивати решење своје судбине. Све је у том простору подређено амбијенту истражног затвора, притворске јединице у којој се спроводи истрага, но одакле се не одлази на суђење него директно на губилиште - ове или оне врсте, већ како је којој затвореници одређено. Костиме, односно некада прелепе толате Тројанки, које су сада поцепане и умазане блатом и крвљу, као и безлична гласничка одела, креирала је Марина Вукасовић Меденица. Вера Обрадовић је осмислила сценски покрет којим се постиже динамика мизансцена, а који лавира између хистеричних телесних реакција на клаустрофобију и плеса занесених сањарки које наново проживљавају усхићење слављеничке ноћи, уочи пораза Троје. Са шлагерима уз које плешу Тројанке повремено се претапа оригинална сценска музика композитора Зорана Ерића, звуци који пресецају маштарије жена и најављују њихову горку будућност. У глумачком ансамблу посебно су се издвојиле Ивана Ковачевић чија је Хекуба имала став поражене, али још увек бунтовне краљице, жене која има мудрости да покуша да спасе шта се спасти може и снагу да богохулно прокуне богове, те Милена Јакшић која је лику Андромахе даровала брижност мајке која би да заштити своје дете, устрепталост жене помирене са судбином и достојанство супруге Хектора, највећег тројанског хероја, пише Милосављевић.

Читала Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.